Зачеће детета након смрти оца

Због недоречености законских прописа и правне празнине, једна удовица чека испуњење последње жеље свог супруга да након његове смрти роди дете, зачето уз помоћ вантелесне оплодње, његовим полним ћелијама. С обзиром на то да наш породични закон не регулише могућност постхумне вантелесне оплодње, а Закон о лечењу неплодности поступцима биомедицински потпомогнутог оплођења прецизира да, осим (покојног) супруга, сагласност за вештачку оплодњу морају да дају и министар здравља и министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, ова жена чека одговор државе на питање – да ли ће постати мајка. Међутим, ни ту није крај њеним мукама, јер законодавац такође захтева да се пре вантелесне оплодње изврши процена родитељске подобности ове жене како би се установило да ли је она „подобна” да буде самохрани родитељ.

Како незванично сазнајемо у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, дилема ове жене биће решена у наредних десетак дана и то у сарадњи са Управом за биомедицину Министарства здравља и Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Иако је ово први захтев за вантелесну оплодњу полним ћелијама покојног супруга који је стигао на адресу министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања и министра здравља, Вукота Влаховић, правник у Одељењу за управно надзорне послове у области породичне заштите Министарства рада, каже да је ово само једна од бројних животних ситуација која захтева озбиљно разматрање потребе за изменом породичног закона.

– Сада важећи породични закон регулише ко се сматра мајком и оцем детета које је зачето вештачком оплодњом и како се тај статус може оспорити. Законом о лечењу неплодности поступцима биомедицински потпомогнутог оплођења прописано је да су донори полних ћелија првенствено супружници или ванбрачни партнери. У поступак вештачке оплодње може ући и жена која сама живи, дакле која није у браку или ванбрачној заједници, под условима који су законом прописани. Та особа, као и супружници и ванбрачни партнери, мора бити здрава и процењена као адекватан родитељ свом будућем детету. Такође, удовица може након смрти мужа ући у поступак вештачке оплодње полним ћелијама које је за живота донирао њен муж, ако је он дао своју сагласност за вештачку оплодњу. Међутим, породични закон не садржи одредбе које регулишу породични статус постхумно зачетог детета. Такве одредбе могу бити унете изменама породичног закона на којима се актуелно ради у министарству – наравно, уколико се оцени да су оне потребне – објашњава Влаховић.

Наш саговорник додаје да породични закон не предвиђа могућност сурогат мајчинства. У овом моменту Велика Британија, Израел, Холандија, Чешка, Русија, Украјина и САД дозвољавају сурогат материнство и закони тих земаља обезбеђују правну сигурност свих учесника у том процесу. Ови закони нису донесени преко ноћи – њима је претходила озбиљна јавна расправа у чијем се средишту свакако налази етичка дилема да ли сурогат мајка може да полаже право на дете које не носи њен генетски материјал. Закони Хрватске, Словеније, Немачке и Аустрија изричито забрањују сурогат мајчинство.

Наш саговорник истиче да се Министарству рада до сада обратио само један брачни пар који је склопио уговор са једном Украјинком да им роди дете и додаје да је њима била потребна административна помоћ око уписа детета у матичну књигу рођених.