Симбол живота не умире

Бора Тодоровић је својим даром и глумом задужио сав позоришни и филмски свет. Својом ведрином, хумором и топлином задужио је и дух свог родног града Београда. Својим улогама од којих је састављена најславнија историја Атељеа 212 задужио је ово позориште. Зато у овом тужном часу Атеље захваљује свом великану, јединственом и непоновљивом Бори Тодоровићу – рекла је Ивана Димић, в. д. управника Атељеа 212, на јучерашњем комеморативном скупу одржаном поводом смрти Боре Тодоровића, на сцени на којој је драги глумац током дуге и богате каријере одиграо највећи број својих позоришних улога.

Од легендарног Боре Тодоровића, који је преминуо у понедељак, 7. јула, јуче су се опростили чланови породице, колеге, пријатељи… Међу бројним поштоваоцима Тодоровићевог живота и дела били су и Иван Тасовац, министар за културу, Владан Вукосављевић, градски секретар за културу и многи други.

Непоновљив, шармантан, непосредан, врстан комичар, маестралан, ненадмашан, бравурозан, наш Роберт де Ниро, велики глумац који са собом и публиком може да чини што му је драго... Дуг је, чини се бескрајан списак епитета који тако лепо стоје уз име Боре Тодоровића.

– У класи глуме професора Јозе Лауренчића, од 1949. до 1953, од 180 кандидата на пријемном испиту и 18 примљених на прву годину, после два контролна испита из глуме, кроз та три сита и решета, завршило нас је девет. Бора је оставио утисак човека који мало прича, а више размишља. Човека који је спреман да помогне, који се не хвали и не воли да се истиче. Када бисмо морали да дајемо свој суд о монологу или целој сцени који су други одиграли, Бора је увек био у знаку похвале, а не оштре критике, и увек је говорио о тренуцима емотивног преноса на нас као на публику – присетио се јуче Тома Курузовић, Борин колега с класе.

На адресу породице и позоришта стигао је и велики број телеграма. „Напустио нас је велики глумац, диван човек, пријатељ и колега, неизмерно је тужно Југословенско драмско позориште”, писало је у једном од њих. Телеграме су упутили и Фестивал „Дани комедије” из Јагодине, Мира Бањац, Јелисавета Сека Саблић, Бојан Пајтић и многи други.

– Имам утисак да је Бора отишао у још већу и бољу поделу класичних и модерних комада. Како ствари стоје, све је више људи од квалитета и имена који одлазе у ту бољу, небеску поделу, где се изводе, очигледно, озбиљни комади. Радио сам с Бором „Професионалца” Душана Ковачевића, имао сам јединствену прилику да га упознам и кроз рад. Пре тога сам га виђао на скијању које је јако волео. Био је мајстор. Радио је с лакоћом и неуморно. Нелогично ми је да такав симбол живота умре и просто не верујем у његову смрт. То не личи на Бору – рекао је Бранислав Лечић.

Од Боре Тодоровића опростио се и Војислав Брајовић, председник Удружења драмских уметника Србије, рекавши: „Ми смо као клинци од њега учили како се живи, шта је у моди, како се с мером пије, како се удвара, а наравно, и умеће неглумљене глуме. Доста смо од њега покрали, али глуму нисмо. Просто је био непоновљив, то се није могло имитирати.”

Душан Ковачевић подсетио је: „Бора Тодоровић је своје најлепше године ране младости, од десете до петнаесте, провео бежећи преко шина и кроз улице окупираног Београда, тргујући угљем који је испао из вагона за маст, а машћу за кукурузно брашно, и понекад за шаку дувана, за своју душу.”

– Сећање на окупацијске дане причао је као нешто сасвим обично, нешто што се морало догодити на овим вечито ратним просторима. И зато је, вероватно, толико волео живот и пријатеље. Шестог јула, прошле недеље, Бора је имао авионске карте да са својом Каролином отпутује у Бигово. Уместо на море, одвезао се до болнице на преглед. И било му је добро, и све је било у најбољем реду, а онда је све кренуло по злу, и завршило се страшним чуђењем свих који су га познавали; говорили смо, најозбиљније, да је Бора изгледао боље од већине нас који га жалимо. Заувек ће остати чуђење шта се десило, шта га је тако изненада убило. Преживео је Немце, а није преживео боравак у болници – рекао је Ковачевић.

Од Тодоровића су се опростили и Бранка Петрић, Милан Цаци Михајловић и театролог Драгана Бошковић.

Б. Г. Требјешанин

-----------------------------------------------------------

Емир Кустурица: Најшармантнија појава у српском филму *

Бора Тодоровић је најшармантнија појава у српском филму. Неодољиви Бора провео је читав живот у улози која је спајала живот и појаве на филму и на позоришној сцени! Један од ријетких умјетника који је знао да каже не филму и позоришту када је осјетио да нема више шта да каже и када му је досадило да трпи напетост сцене. Послије тога глумио је када му се то више свиђало од глуварења и животних улога. Сјећам се, тако, да је стигао у Скопље да глуми Ахмеда Ђиду у филму „Дом за вјешање”. Неодољив, овај београдски шмекер је за тај филм добио позитивну критику „Њујорк тајмса” и освојио послије тога читав свијет. Када га једном будем срео горе, прво што ће ми пасти на ум биће феноменална анегдота везана за његову згоду с Драганом Николићем. Једном је Драган Николић, док су у „Атељеу” радили заједно, критиковао Бору што га оговара. Он му је одговорио: „Драгане шта хоћеш више? Никада ти ништа ружно нисам рекао у лице.” Глумац заводљив и неизмјерно даровит!

* изјава за „Политику”