Острво мира међу обалама рата

Карлове Вари – Најбоља јела уваженим гостима сервирају се на крају, а по том систему функционисао је као домаћин и уметнички директор фестивала Карел Ох, програмирајући најбоље филмове главног такимчарског програма у другој половини и на самом крају 49. Карлове Вари фестивала.

 Најбољи међу тим сласним филмским „јелима” без сумње је грузијски филм „Острво кукуруза” Георгија Овашвилија, који је 2009. на београдском Фесту за дело „Друга обала” освојио престижну „Политикину” награду „Еритроцит” за најбољи филм такмичарског програма „Европа ван Европе”. За тај свој први филм Овашвили је осим „Политикине” добио још 50 међународних награда. По свој прилици „Оство кукуруза” ће овај број надмашити. А ево и зашто.

Овашвили је од своје минималистичке и необичне психолошке драме, очаравајућим сликама и снажним визуелним изразом, начинио право мало филмско ремек-дело, доказујући колико је филмски дијалог непотребан када је креативност главни ослонац уметника. У „Острву кукуруза” мало је речи, дијалози су сведени на кратку, основну конверзацију, протагонисти комуницирају на невербалном нивоу. Све што је важно требало да се каже, редитељ је рекао кроз раскошну фотографију (35-милиметарска камера сниматеља Елемера Рагаљија) и својих филмских јунака и предела у који је смештена и дивна и потресна филмска прича.

Из руског филма „Помоћно оделење” Ивана И. Твердовског

Ти чаробни и наизглед питоми и зелени предели што се протежу уз обале реке Ингури, са маленим пустим острвом плодне земље што представља па и симболише оазу мира, поприште су снажне драме. Река Ингури је граница између Грузије и Абхазије. Острвце је заправо ничија земља између две сукобљене стране. Место где у тишини стари, огрубели сељак и његова 16-годишња унука саде кукуруз стварајући интензивну везу између природе и људи, готово ритуално доказујући да је живот увек способан да победи.

Тај савршени мир и чврсту везу између човека и природе, ремете повремене речне патроле ратника са обе стране границе и пуцњи који се чују из зелених шума, док старац огрубелог лица брине о кукурузу, као да ће у најмању руку на том месту боравити најмање десет година и као да ће и његова унука баш ту стасати у слободи. Од свега тога Овашвили ствара чисту магију креирајући неодољиве, реалистичке сценске композиције унутар којих интензивни изрази лица протагониста говоре више од хиљаду речи, док њихова лична драма досеже и до симбола безвремености. Изванредан Овашвилијев филм који ће се дуго памтити и о којем ће се тек говорити.

Међу боље филмове главног такмичарског програма 49. Карлове Вари фестивала, о чијим вредностима одлучује жири на челу са шпанским продуцентом и редитељем Луисом Мињаром, спада и мексички филм „Вечита туга” Хорхеа Переза Солана. Ово је тек други филм талентованог Солана и он у њему нуди визуелно поетску и значењски сугестивну причу која осликава судбине мексичких сеоских жена, које су морале да доносе тешке одлуке избора између свог детета и свог партнера, током бесконачне потраге за срећом.

У конкуренцији за награду Кристални глобус, нашла су се и два чешка филма од којих је „Ферплеј” Андрее Седличкове освојио далеко више симпатија. Реч је о спортској драми, причи чија је радња смештена у Чехословачку 1983. године током припрема атлетичарског тима за учешће на Олимпијади у Лос Анђелесу. Кроз сторију о 18-годишњој спринтерки Ани, Андреа Седличкова показује читаву лествицу корумпираног режима у којем је појединцу остало тако мало части.

Симпатије је побрао и исландски филм „Париз севера” Хафштајна Гунара Сигурјсона, као минималистички ауторски поглед на сложеност односа између сина и остарелог оца. Ова мирна и „сува” комедија ослоњена је на изврсне глумце, узбудљиве пределе исландске забити и меланхоличну музику која се одлично уклапа у редитељски врсно постављене и изведене сцене. Комичних нота, али далеко разигранијих и темпераментнијих, има и у руском филму „Добродошли кући” Ангелине Нинкове, чији су главни јунаци руски и јерменски имигранти у Њујорку, који сањају своје нестварне и животне и филмске снове. Добар и занимљив филм за вансеријским глумцима.

Овогодишња селекција руских филмова виђених на фестивалу је изузетно снажна. У такмичарском програму „Источно од Запада” у којем се такмиче и српски филмови „Варвари” и „Споменик Мајклу Џексону”, највећи конкурент је управо руски филм „Помоћно оделење” младог редитеља Ивана И. Твердовског. Реч је о снажној драми о неравноправној борби појединца са институцијама. О борби против људске тромости и предрасуда и друштва неспособног и невољног да прихвати људе који су другачији. Све то кроз причу о девојчици Лени, која због тога што је непокретна и везана за инвалидска колица, мора да се прилагоди помоћном оделењу у школи која на њу гледа као на „страно тело” што не може донети ништа друго до велике невоље. Изванредан, снажан и моћан филм који ће се, сигурна сам, наћи вечерас међу овогодишњим фестивалским лауреатима, на церемонији доделе награда на великој сцени карлововарске палате ...