Брани се на матерњем да не би разумео суд

Изгледа чудно што се свакодневна комуникација између грађана Србије одвија нормално, а постаје отежана пред судом ако је окривљени припадник националне мањине. Црногорац, Босанац и Хрват разумеју српски језик ван суда, али кад дођу на оптуженичку клупу – они разумеју само босански, црногорски или хрватски. У недостатку судских тумача за посебне језике, настале из некадашњег српскохрватског, стотине судских процеса се одуговлачи и – застарева.

О овом проблему, који оптерећује многе судове у Србији, говорили су виши јавни тужилац у Новом Пазару Станислав Дукић и виши тужилачки помоћник у овом граду Аднан Баћићанин, недавно на међународном семинару на Тари, чија је тема била „Злоупотреба моћи”.

Управо је ово један од примера злоупотребе моћи, коју Устав и закони дају националним мањинама када користе формулацију „свој језик”, иако Европска конвенција о заштити људских права и основних слобода каже да ће се окривљеном судити „на језику који разуме”.

– Окривљени припадник националне мањине брани се тако да не разуме српски језик и ћирилично писмо, а право на употребу језика своди на право на преводиоца, па се кривични поступци непотребно одуговлаче. Србија је мултинационална и мултиконфесинална држава, а законодавство даје припадницима мањина широк круг права ради очувања њиховог идентитета и културе. Међутим, у уставној и законској терминологији олако се барата појмовима „свој језик” и „језик који разуме”, што доводи до проблема у тумачењу и ствара простор за злоупотребе – рекао је Аднан Баћићанин.

Иако одлично разумеју, говоре и читају српски језик, припадници неких националних мањина често инсистирају на преводиоцу.

– Они траже да им се списи преводе, а тамо где постоје преводиоци и тумачи, стварају се непотребни трошкови за државу. Притом не треба занемарити чињеницу да, поред окривљеног, у кривичном поступку постоји и оштећени, за кога може бити заиста болно и неправично да се његов случај не решава, па чак и опструише, из разлога који није суштинске природе – рекао је Баћићанин.

Потпуно је другачија ситуација са, на пример, мађарским језиком, или неким другим који нема никакве сличности са српским. Суд тада води поступак на српском, језику, али је окривљеном, приликом сваке радње суда, обезбеђено усмено превођење тумача, а сав писани доказни материјал у списима преводи се на мађарски језик.

Проблем са босанским језиком апсурдан је и због тога што у Србији постоји само један овлашћени судски тумач за босански језик, и то у Новом Саду.

Због инсистирања окривљених на преводу списа са српског на босански и присуству судског тумача, највише трпе судови у Пријепољу, Новом Пазару, Тутину и Сјеници. Већ стотине прекршајних и кривичних поступака у овим судовима мирује, а неки су већ застарели.

Устав Србије јемчи националним мањинама право на коришћење „свог језика”, али то не подразумева нужно и право на преводиоца када је реч о припадницима националних мањина који говоре неким од језика који потичу из ранијег српскохрватског језика. Осим тога, претпоставка је и да су се школовали на српском језику, па је логично и да се примене законске одредбе о „језику који разумеју”.

Додатну компликацију у ову пат позицију за судове уноси и одредба Законика о кривичном поступку која каже да уколико оптуженом, браниоцу, оштећеном или приватном тужиоцу, противно његовом захтеву, буде ускраћено да употребљава свој језик и да на свом језику прати ток главног претреса – то представља апсолутну повреду одредаба кривичног поступка. Последица тога је – обарање пресуде и враћање предмета на поновно суђење.

Један од предлога да се оваква ситуација реши јесте шире тумачење закона и давање права суду да процени да ли учесник у поступку разуме језик на коме се суди. Међутим, докле год слово закона говори о „свом језику”, а не о „језику који разуме” странка у поступку, проблем са „немуштим” законским језиком стопираће суђења.