Заборављени српски прозаисти

Васа Павковић, песник, прозни писац и књижевни критичар, у последње време објавио је две књиге које се на различите начине баве утврђеним каноном српске књижевности. Реч је о збирци прича "Девет заборављених приповедача" (издање Центра за културу Пожаревац, библиотека "Кула"), која подсећа на писце који су из различитих разлога изостављени из званичног књижевног канона, и о есејистичкој књизи о српским прозаистима 20. века "Поглед кроз прозу" (издање ДОО Дневник – новине и часописи) која, са друге стране, нуди комплетан али и другачији поглед на овај период српске књижевности.

"Поглед кроз прозу" садржи есеј који се бави уопштеном сликом српске књижевности, и текст о нашој женској књижевности. Међу девет заборављених приповедача нашли су се Хајим С. Давичо, Милета Јакшић, Владан Стојановић Зоровавељ, Глиша Бабовић, Милица Јанковић, Иван Ђаја, Миодраг Борисављевић, Фрида Филиповић и Славиша Николин Живковић. Васа Павковић дао је и кратке биографије сваког од приповедача, па тако сазнајемо да је Иван Ђаја један од наших највећих физиолога, оснивач прве Катедре за физиологију међу Јужним Словенима. Миодраг Борисављевић био је мајстор ратних прича и прича о феноменима лова и риболова. Фрида Филиповић седам деценија била је сарадник "Политике" у којој је објављивала своје приче, а Владан Стојановић Зоровавељ, према речима Васе Павковића, "најтајанственији је аутор у овом избору, и најмодернији, уз Славишу Николина Живковића".

– Пројекат "Девет заборављених приповедача" покушај је да се писци које сматрам важнима врате у нашу традицију, и да се ревалоризује њихово приповедачко дело. Неки од њих нису имали своју генерацију критичара, или своју књижевну генерацију или су, пак, били у немилости својих колега писаца из најразличитијих разлога. Неки су прерано преминули. Осам од ових девет аутора никада није написало роман, и ту је један од узрока њиховог потцењивања јер се у српској књижевности прозни писац вреднује кроз роман, иако је приповетка наш најбољи жанр, каже Васа Павковић, додајући да намерава да направи још једну књигу која ће обухватити једанаест заборављених приповедача с краја 19. века до нашег времена.

– Био би то наставак ове књиге. "Девет заборављених приповедача" почиње Хаимом Давичом који је деда Оскара Давича, а завршава Славишом Николиним Живковићем, који је један од најинвентивнијих приповедача моје генерације. Иако су у Нишу постхумно објављене три његове књиге, ипак је остао у сенци. У овој књизи налазе се изванредни приповедачи који по мом мишљењу заслужују да уђу у канон српске књижевности. Неки од њих у међувремену су ревалоризовани. Захваљујући раду Михајла Пантића и Светлане Велмар Јанковић, па помало и мом, међу њима је и Милета Јакшић.

Васа Павковић прича како је открио Хаима Давича и, после сто година, објавио његову књигу у српској књижевности.

– Гојко Тешић открио је Владана Стојановића Зоровавеља, а ја сам затим преузео рад на његовом делу. Неке друге писце сам једноставно бирао читајући и истражујући по библиотекама: Милицу Јанковић, Миодрага Борисављевића и Глишу Бабовића, чије сам књиге уредио и објавио у "Народној књизи".

У књизи "Поглед кроз прозу", пак, Васа Павковић говори о нашим признатим писцима и види је као комплементарну књизи "Девет заборављених приповедача", превасходно кроз језичку призму посматра одређеног писца.

– Писао сам о неспорним писцима као што су Андрић, Црњански, Тишма, као и о писцима које сматрам представницима модернитета код нас, Воји Чолановићу, Павлу Угринову… И о писцима који су помало у сенци, али су и даље у књижевном канону, као што су Момчило Миланков, Слободан Џунић, Бошко Петровић и Светозар Бркић, објашњава Васа Павковић.

--------------------------------------------------------------------------

Пробој женске литературе

У есеју "Савремена женска књижевност у Србији" Васа Павковић дао је кратку историјску анализу феномена пробоја женске литературе, којем су у контексту наше националне књижевности темељ дела Исидоре Секулић, Данице Марковић, Јелене Димитријевић, Јеле Спиридоновић, Анице Савић-Ребац, Милке Жицине и других ауторки. Павковић је указао и на значај и успех дела Светлане Велмар Јанковић, Фриде Филиповић, Јаре Рибникар, Тање Крагујевић, Виде Огњеновић, Биљане Јовановић, Радмиле Лазић, Јудите Шалго, Мирјане Стефановић, Љубице Арсић и других. При том је указао и на успешне књижевне критичарке какве су Душица Потић, Владислава Гордић-Петковић, Бојана Стојановић-Пантовић, Татјана Росић и Дивна Вуксановић.

--------------------------------------------------------------------------

"Мушкије" књиге

Не правећи генерално родне поделе у литератури, на "мушке" и "женске" књиге, и сматрајући истовремено и да је време да тим младих људи направи нову и амбициозну историју српске књижевности, наш саговорник ипак примећује:

– Чак су неке књиге српских ауторки "мушкије" него што су књиге многих мушкараца. Ми немамо бољи ангажовани роман у деведесетим годинама од "Мрене" Милице Мићић-Димовске. Она је врло храбро написала ту књигу и доживела је да је моје колеге критичари оптужују да је то "трач" роман, и да је део културне јавности оптужи да је ударила у неке националне светиње.