Приватници неће Железницу

Премијер Александар Вучић је члановима клуба „Привредник”, међу којима и Миодрагу Костићу и Милану Беку, понудио да управљају „Железницама Србије”, али како је рекао од њих није добио одговор. „Ево, господо, дајте. Хоћеш ти, Миодраже (Костић)? Хоћеш ти, Мишо (Беко)? Ко ће да узме ’железницу’? Ево, ви кажете да сте много способнији, ја желим да вам верујем, преузмите, молим вас, ’железницу’. Још нисам добио одговор”, рекао је Вучић у интервјуу на РТС-у у уторак увече.

Састанак у клубу „Привредник” одржан је 4. јула и на њему су, осим Бека и Костића, који је и председник клуба, били и председник „Делте” Мирослав Мишковић, трговац струјом Војин Лазаревић, власник Телевизије Пинк Жељко Митровић и други чланови „Привредника”.

Вучић је навео да је привредницима понудио „Железнице” да држава не би новцем пореских обвезника плаћала 120 милиона евра годишње или 146 милиона као прошле године за исплату зарада, а да деценијама нема помака, него има само губитака и даљег пропадања. „Нисмо у стању да искористимо руски кредит. Немамо на шта да потрошимо паре. Само плаћамо пенале, јер немамо пројекте ни за шта”, рекао је Вучић.

Миодраг Костић се, истина, пре око годину дана понудио да као саветник учествује у управљању „Железницама”, али уз услов да га ниједан политичар не зове и говори му шта да ради. „Сигуран сам у успех. Дајте ми ’Железнице’ и за три године неће им требати ни динар субвенција. Да ли су ’Железнице’ социјална установа или служе за превоз робе? Ја ћу вам направити профит од треће до пете године”, рекао је тада Костић.

„Премијерова понуда је нереална”, каже консултант Милан Р. Ковачевић, добар познавалац „Железница” с обзиром на то да је некада био члан управног одбора Југословенских железница и зна како оне изнутра функционишу.

Он напомиње да Закон о железницама не забрањује да приватник преузме управљање над тим системом, али то нико ни у сну не би урадио, јер тај исти закон са друге стране намеће низ ограничења.

„Када би неко и пристао да управља ’Железницама’ требало би да има што мања ограничења. Да му се дозволи да узме само оне пруге које се исплате, а оне које праве губитке да угаси. Потом му омогућити да земљиште које му не треба, прода и нешто наплати. Дозволити му да прода возни парк који је огроман и неупотребљив и да купи нова возила, јер ће на основу неких показаних резултата моћи да добије кредите”, наводи Ковачевић и додаје да би при увођењу приватног партнера држава требало да преузме добар део дугова „Железница”, као што је урадила у случају „Јата”.

Али, основна претпоставка за улазак приватних инвеститора још није испуњена – раздвајање путничког превоза, транспорта робе (карго) и инфраструктуре, у засебне целине, а то су урадиле све земље из окружења. Да је то учињено приватницима би држава могла да понуди да преузму транспорт робе, а да држави плаћају коришћење њене инфраструктуре.

Мада би то могло ускоро да се деси будући да је премијер у експозеу навео да би „Железнице Србије” требало реструктурирати до краја ове године и раздвојити у три целине. Превоз робе, како је рекао, јесте профитабилна делатност за коју би били заинтересовани инвеститори и њу треба приватизовати. Путнички саобраћај и инфраструктура били би у државном власништву, али са јасним правилима шта држава субвенционише.

Драгољуб Симоновић, директор „Железница Србије” јуче није хтео да коментарише оно што је премијер понудио приватницима.

Ово јавно предузеће, које важи за једног од највећих губиташа и које држава субвенционише са 13 милијарди динара годишње, већ је требало да почне тржишно да послује. За јун месец су најављивали трансформацију у холдинг компанију. То би значило да у почетку имају једно контролно предузеће („Железнице Србије” а.д.) и два зависна(„Инфраструктура” д.о.о. и „Србија воз” д.о.о). Предузеће за инфраструктуру би се у том случају финансирало из буџета, као и путнички превоз, док би се робни превоз финансирао тржишно. На тај начин би „Железнице”, које су прошле године смањиле губитке за око девет милијарди динара (у 2012. је износио 16,6 милијарди динара), започеле пословање по европским принципима. То значи постепено отварање тржишта за долазак конкуренције, односно приватних оператера.

Чак и када се разбистри ситуација са раздвајањем делатности тешко је очекивати да приватник преузме управљање железничким транспортом робе ако је просечна брзина возова на пругама у Србији 42 километра на сат. На 400 километара пруге обавезна је лагана вожња од највише 10 километара на сат, а да би возови поново саобраћали брзином од 120 километара на сат најпре треба модернизовати пруге за шта је потребно око 4,5 милијарди евра и седам година да се ти радови изведу.