Балкански менталитет је чудо

Праг - "Морамо убости прави тренутак и куповати каменоломе и пескаре тамо где ће се највише градити", истиче чешки предузимач Отакар Весели, сувласник и шеф компаније "Камен и песак" која има погоне у Бугарској, Србији, Румунији, Мађарској и Турској. Његова занимљива искуства, уз то и духовито испричана, преноси најугледнији чешки недељник "Тyден".
Он је, како каже, пре седам година, почео да тражи фирме за куповину у Бугарској на исти начин на који су страни инвеститори то чинили купујући чешку фирму "Камен и песак" после "плишане револуције". У Србији његова компанија има две фирме са сопственим локацијама и дозволама за експлоатацију, а чешка фирма је власник и у том послу учествује с капиталом. Најбоље им иде у Бугарској где су марже највише, па онда у Турској где се веома много гради.

Неколико питања и одговора заслужују да буду пренети у целини.

- Наишли сте на Балкану на корупцију и мафијашку праксу?

"У Бугарској је мафија раније имала веома јаку позицију, које се доста тешко одриче. Извесно време тамо сам морао да стално уз себе имам обезбеђење: стајали су и испред моје хотелске собе, када је требало негде да путујем, пријављивао сам нашој амбасади куда идем, када се враћам и којим путем. На срећу, то је прошло. Проблем са запосленима у фирмама био је што су много крали. Увели смо тајне мере, између осталог снимање камерама, али кад је требало да погледамо снимке увек би нестајало оно што је снимљено, наводно због вируса у рачунару. Били смо приморани да често постављамо нове шефове. Али сада тамо више не бирам менаџере сам; унајмио сам персоналну агенцију, то је врло скупо, али гарантују одштету ако не ураде посао како ваља."

- Изгледа да само неко из таквих агенција може да савлада локалне раднике?

"Балкански менталитет је посебан. Ја сам брз и непосредан и не подносим дуге приче; то задржава. Румуни, Бугари и Срби често воде сувишне разговоре. Временом сам схватио да их морам пустити да се испричају како би имали осећај да су до некаквог предлога или решења дошли сами и да би то прихватили као своје. У почетку сам мислио да је то, у ствари, бојкот туђинаца који су дошли у њихову земљу да се баве привредом и управљају њима. Не, они су једноставно такви. Запослени тамо много пуше, процењујем да се тиме губи око четвртина радног времена. Довољно је да један почне, одмах се створи групица у којој се пуши и прича, а рад чека. Од почетка августа уведена је забрана пушења у свим нашим фирмама у Бугарској."

- Заменити их другима, који су заинтересовани за тај посао, не иде тек тако, или се то може лако?

"Имају у бити комунистички закон о раду. Шеф фирме нема могућност да радника због неиспуњавања радних обавеза премести и да му при томе снизи плату. Чак и кад му промени посао не сме да му смањи плату. Нисмо хтели да се каже за нас да експлоатишемо људе, па смо свима на почетку понудили пристојне плате. Али, они не раде. Намеравамо да од Нове године уведемо нов систем плата, и по цену губитка половине запослених. Искуснији инвеститори су се боље снашли у томе: основицу су поставили веома ниско (минимална износи 180 лева, тј. око 90 евра) тако да половину плате чини варијабила."