Balkanski mentalitet je čudo

Prag - "Moramo ubosti pravi trenutak i kupovati kamenolome i peskare tamo gde će se najviše graditi", ističe češki preduzimač Otakar Veseli, suvlasnik i šef kompanije "Kamen i pesak" koja ima pogone u Bugarskoj, Srbiji, Rumuniji, Mađarskoj i Turskoj. Njegova zanimljiva iskustva, uz to i duhovito ispričana, prenosi najugledniji češki nedeljnik "Tyden".
On je, kako kaže, pre sedam godina, počeo da traži firme za kupovinu u Bugarskoj na isti način na koji su strani investitori to činili kupujući češku firmu "Kamen i pesak" posle "plišane revolucije". U Srbiji njegova kompanija ima dve firme sa sopstvenim lokacijama i dozvolama za eksploataciju, a češka firma je vlasnik i u tom poslu učestvuje s kapitalom. Najbolje im ide u Bugarskoj gde su marže najviše, pa onda u Turskoj gde se veoma mnogo gradi.

Nekoliko pitanja i odgovora zaslužuju da budu preneti u celini.

- Naišli ste na Balkanu na korupciju i mafijašku praksu?

"U Bugarskoj je mafija ranije imala veoma jaku poziciju, koje se dosta teško odriče. Izvesno vreme tamo sam morao da stalno uz sebe imam obezbeđenje: stajali su i ispred moje hotelske sobe, kada je trebalo negde da putujem, prijavljivao sam našoj ambasadi kuda idem, kada se vraćam i kojim putem. Na sreću, to je prošlo. Problem sa zaposlenima u firmama bio je što su mnogo krali. Uveli smo tajne mere, između ostalog snimanje kamerama, ali kad je trebalo da pogledamo snimke uvek bi nestajalo ono što je snimljeno, navodno zbog virusa u računaru. Bili smo primorani da često postavljamo nove šefove. Ali sada tamo više ne biram menadžere sam; unajmio sam personalnu agenciju, to je vrlo skupo, ali garantuju odštetu ako ne urade posao kako valja."

- Izgleda da samo neko iz takvih agencija može da savlada lokalne radnike?

"Balkanski mentalitet je poseban. Ja sam brz i neposredan i ne podnosim duge priče; to zadržava. Rumuni, Bugari i Srbi često vode suvišne razgovore. Vremenom sam shvatio da ih moram pustiti da se ispričaju kako bi imali osećaj da su do nekakvog predloga ili rešenja došli sami i da bi to prihvatili kao svoje. U početku sam mislio da je to, u stvari, bojkot tuđinaca koji su došli u njihovu zemlju da se bave privredom i upravljaju njima. Ne, oni su jednostavno takvi. Zaposleni tamo mnogo puše, procenjujem da se time gubi oko četvrtina radnog vremena. Dovoljno je da jedan počne, odmah se stvori grupica u kojoj se puši i priča, a rad čeka. Od početka avgusta uvedena je zabrana pušenja u svim našim firmama u Bugarskoj."

- Zameniti ih drugima, koji su zainteresovani za taj posao, ne ide tek tako, ili se to može lako?

"Imaju u biti komunistički zakon o radu. Šef firme nema mogućnost da radnika zbog neispunjavanja radnih obaveza premesti i da mu pri tome snizi platu. Čak i kad mu promeni posao ne sme da mu smanji platu. Nismo hteli da se kaže za nas da eksploatišemo ljude, pa smo svima na početku ponudili pristojne plate. Ali, oni ne rade. Nameravamo da od Nove godine uvedemo nov sistem plata, i po cenu gubitka polovine zaposlenih. Iskusniji investitori su se bolje snašli u tome: osnovicu su postavili veoma nisko (minimalna iznosi 180 leva, tj. oko 90 evra) tako da polovinu plate čini varijabila."