Гранични праг министра финансија

У земљама са стабилним државним институцијама министар финансија ће евентуално поднети оставку због концепцијских размимоилажења током конципирања предлога буџета и мера владине економске политике. Или ако се не слаже с начином реализације те политике. Реч је, по правилу, о веома компетентним стручњацима који имају и политичку подршку. Због те компетентности они имају свој „гранични праг” преко кога, у случајевима размимоилажења с владом и скупштинском већином, не желе да пређу. Они онда подносе оставку и враћају се на одговарајуће позиције у приватном сектору или у институције из којих су дошли.

Код нас се пак за избор министра финансија обично примењују два концепта, што је од утицаја на дужину њиховог мандата. Први концепт је када мандатар за састав владе доводи на то место проверене партијске кадрове, с тим што ниво њихове компетентности може бити различит. Други концепт, који се у последње време упражњава, своди се на избор министара експерата, а премијер је тај који пресудно утиче на њихов одабир. При том се нарочито наглашава њихова компетентност, што је помало чудно јер се подразумева да је човек који прихвата такву функцију претходно са собом рашчистио да ли је довољно припремљен да се хвата укоштац с том проблематиком – у овом случају из фискалне сфере. И друго, да ли је склон да прави одређене компромисе са скупштинском већином и будућим премијером. И онда би било уобичајенода, уколико се та пуна концепцијска сагласност постигне, да и министар финансија дели судбину владе и дужину њеног мандата.

У случају министра Крстића и његовог претходника на челу ресора привреде Радуловића до тога није дошло, а размимоилажења су се могла назрети пре свега због динамике реализације мера које од нас захтевају међународне финансијске институције. Испоставило се да ови министри нису добили политичку подршку за предложене мере. Зато мислим да је за Србију најприкладније да мандатари предлажу људе који су део страначког тима, а имају и одговарајуће стручне компетенције. Овако, суочили смо се са ситуацијом да је током презентације експозеа постојала потпуна синхронизација ставова премијера и министра финансија, да би за мање од 90 дана дошло до размимоилажења.

Такође желим да разбијем једну овдашњу фаму – да је уобичајено да постоји експертски и страначки део владе. Такве поделе у свету нема. Јер странке на министарска места бирају своје људе, оне који имају одговарајућу репутацију. Интерес владе је да такве личности, поготово на местима министара финансија и привреде, као и гувернера централне банке, успешно комуницирају с пословним светом, од којег де факто зависи да ли ће предложене мере бити делотворне. Зато би и наши мандатари требало добро да размисле коме нуде одређену функцију, поготово што је у Србији деценијама пракса да чим се нечије име помене као име могућег кандидата за неку позицију, он је то већ прихватио.

У нашем конкретном случају немам дилему да ли су буџетске рестрикције нужне. Овде је само питање ко ће понети већи, а ко мањи терет драконских мера, то јест да ли ће оне бити усклађене са социјалном сликом друштва. Али не може се очекивати њихово пролонгирање у држави у којој на једног запосленог имате једног пензионера. И у којој за две године из јавног сектора треба отпустити 160.000 људи. Како се та администрација годинама кумулирала знали су и у ММФ-у и у Светској банци. Дамоклов мач банкротства је над нама, а сад нема простора за куповину времена новим масовним задуживањем, као некад. Постоји само потреба да оптерећења највише буду окренута ка онима који су до сада извлачили корист из наше економске ситуације. И обрнуто, ако би се терет поново превалио на најсиромашније слојеве, то би било социјално неиздрживо. О томе не треба ни расправљати. Као ни о томе да ли је у праву Крстић или Вучић, јер овде је реч о чињеници да нам је маневарски простор веома сужен. Али ако желимо преговоре са ММФ-ом – а они су нам преко потребни због онога што се зове цена задуживања – влада мора у томе пливати и исказати своју одлучност да оно што је у нашој потрошњи нерационално елиминише.

Ствара се ових дана и утисак да је оставка министра Крстића послужила као средство за амортизовање нерасположења грађана због оштрих мера које ће влада предузети. Не искључујем да у овом случају и тога има, јер је и такво „амортизовање” већ виђено на простору Србије. Али то је  веома чудно, јер ако једна странка има апсолутну власт и ако је на изборима добила поверење уз отворено указивање на тежину кризе, онда покушај стварања слике да криза није тако дубока никуда не води.

Поготово што наш народ, иако економски исцрпљен, има висок праг трпљења, што ме понекад зачуђује. Ако би, дакле, народ видео да влада заиста настоји да терет драконских мера распореди правилно, поштујући реално економско стање сваког од нас, онда би те мере биле лакше прихваћене, у ишчекивању неких бољих времена. Хитна промена устава у циљу стварања ефикасних институција у Србији (од парламента до извршне власти и централне банке) нужна је, а странка на власти са апсолутном већином то може брзо да реализује. Тиме ће доказати своју спремност на прављење суштинске промене у друштву.

Професор Економског факултета Универзитета у Београду