Од министра до власника телевизије

"Морам да продам телевизију, скупа је то играчка", пожалио се својевремено новинарима Александар Стефановић, тада посланик Демохришћанске странке Србије, а нешто раније посланик СРС-а. Међутим, иако политичар, који никада није имао баш никакве везе са новинарством, Стефановић није одустао од "медијског посла", напротив, планирао је да купи "неке новине – то је јевтиније". Није Стефановић једини, многи политичари су постали власници, или бар директори неког медија, а аналитичари у овој појави виде жељу политичара да лакше и брже стекну моћ, која са собом носи и финансијску добит.

У посланичкој биографији Александра Стефановића писало је да је приватни предузетник, међутим, много пре тога он је радио и као чувар у затвору, а од када је ушао у политику, још у раним деведесетим, стално је, на почетку, оснивао неке новине – дневне, па недељне, потом је имао једну телевизију у Чачку, па у Сомбору... Ипак, он је, за разлику од неких других, увек некако остајао у сенци.

Да су медији привлачни за политичаре сведочи и последњи пример, долазак Обрена Јоксимовића, некадашњег потпредседника ДСС-а, министра здравља, иначе хирурга по струци, на место директора Радио Фокуса. "Радијским послом" бави се и Зоран Анђелковић, бивши генерални секретар СПС-а и посланик те странке. Анђелковић је, како је сам рекао, отишао у новинаре-извештаче из српског парламента на Радију С, чији је званични власник његова мајка, мада се у јавности и оснивање и власништво над радијом С доводи у везу са њим. Анђелковић, дипломирани економиста, практично, што ће и сам рећи, цео живот је политичар, а ову "промену занимања" је објаснио на себи својствен начин, кроз смех – "свако мора да ради неки посао, чак и кад је политичар".

Драган Марковић Палма, приватни предузетник, бивши посланик Странке српског јединства и садашњи председник Општине Јагодина, прво је основао врло гледану и утицајну регионалну телевизију "Палма плус", а потом упловио у политичке воде. "Телевизијско искуство" имао је и Радован – Рака Радовић, бивши посланик СПС-а и председник Општине Трстеник. Радовић се са социјалистима разишао, али је, док је још био ту, основао општинску телевизију у Трстенику, био њен директор, а, кад је дошло до смене власти, жестоко се свађао са "онима који су дошли да окупирају његову телевизију".

Власник једне од најгледанијих телевизија био је и Богољуб Карић, који је БК Телеком основао док се није бавио политиком, а власништво је задржао и кад је био министар у влади Мирка Марјановића. Карић је потом основао Покрет снага Србије, а данас је на "црвеној потерници" Интерпола, док је његова телевизија остала без фреквенције.

Жељко Митровић, власник РТВ Пинк, међутим, био је боље среће од Карића. Истина, Митровићево чланство у ЈУЛ-у и његово ангажовање у овој странци се завршило практично истог дана када је та странка изгубила власт. Он је тада одустао од политике, а РТВ Пинк је после петооктобарских промена наставио да се шири.

И Данко Ђунић, који је деведесетих година прошлог века био потпредседник Владе СР Југославије, данас је сувласник ТВ Авала, која има националну фреквенцију.

Душан Бајатовић, потпредседник СПС-а и посланик те странке, према званичној биографији, дипломирани је економиста, али он је власник ТВ Мост и веома му је стало до тога. Ово су само неки од познатијих политичара – "медијских могула". Свако од њих је у разним интервјуима, наравно, изјављивао да његово политичко опредељење (а неки су имали "много опредељења") нема никаквог утицаја на уређивачку политику медија чији су власници.

Зоран Стојиљковић, професор на Факултету политичких наука, каже да медији "изражавају, али и обликују стварност". Наш саговорник истиче да су све важнији локални медији, који у својим срединама имају изузетан утицај, а "медији су и простор за промоцију у коме се, комерцијално гледано, може добро зарадити, нарочито у време изборних кампања". Најбржи и најлакши пут да се стигне до бирача јесу медији, каже Стојиљковић и додаје да су и код нас и у свету медији у изборним кампањама изузетно важни, "нема утицаја без медија".

И Цвијетин Миливојевић, власник маркетиншке фирме "Прагма", "прелазак" политичара у медијске воде види као директну последицу утицаја медија на обликовање јавног мњења. Он истиче да су медији најбржи и најјевтинији начин да се пошаље одређена порука. Уместо, каже, да идете у изборној кампањи "од врата до врата", једноставно закупите термин на некој телевизији и завршили сте посао – тако је свугде у свету. Миливојевић истиче да су политичари који су у позицији да, директно или индиректно, контролишу неки медиј аутоматски у предности у односу на оне који такав утицај немају.

"Медији су, дакле, дивна играчка, која може донети праву моћ и остварење циља и то су мотиви политичара за ’промену’ професије", закључује Миливојевић.

-----------------------------------------------------------

И из новинарства у политику

Догађа се и да новинари, успешни и доказани у својој професији и они други, замене новинарску легитимацију посланичком, или да постану функционери странака. Тако је, на пример, Зоран Остојић, некада "заштитни знак" Студија Б, прешао у политичаре и сада је функционер Либерално-демократске партије. Миле Исаков, некада уредник у ТВ Нови Сад, такође је прешао, прво у политичаре, био је потпредседник Ђинђићеве и Живковићеве владе, а сада је у дипломатији. У посланичким клупама у овом тренутку седи доста оних којима је званично занимање-новинар – Милан Станимировић (ДС), Марина Томан (СРС), Елена Божић-Талијан (СРС), Иван Јосимов (ДСС), Јасмина Милошевић, а у претходном сазиву најпознатије име била је Љиљана Несторовић (СДП). Из новинарства у политику прешли су некадашњи директор Савезне дирекције за информисање Слободан Орлић, али и Срђан Ђурић, бивши шеф владине Канцеларије за информисање и садашњи шеф премијерове службе за информисање. Ђурића је, иначе, на ранијем послу заменио Миливоје Михајловић, такође новинар.

Мирјана Чекеревац