Ходочасници би можда ту долазили

Село Каран смештено је у питомом жупском крају, на падинама висова ужичке Црне горе. Пут кроз село једним краком наставља ка Ужицу, а другим ка Пожеги. Природну и саобраћајну кичму представљала долина реке Лужнице, која на самом уласку у Каран протиче кроз поље Росуље. У продужетку, на уздигнутој тераси десне обале реке, у средишту села, налази се Богородичина црква, у народу позната као Бела црква. Моравичко-лужнички жупан Петар Брајан, ктитор Беле цркве у Карану, храм је посветио Богородици и Благовестима. Некада је припадао Моравичкој, а данас Жичкој епархији. Са својим релативно добро очуваним живописом представља споменик који у српској култури и историји траје преко 670 година.

Плодна долина и брдско-планинско залеђе представљају одличну комбинацију животних погодности у средњем веку.

– Села око реке Лужнице сматрана су најплоднијим и најбогатијим у ужичком крају. Она су увек представљала житницу ужичког округа чији су вишкови вожени и продавани у Пожеги. Осим за земљорадњу, постојали су услови и за испашу стада, гајење пчела и производњу меда и воска, за лов и сакупљање шумских плодова, за градњу природним материјалима, као што су дрво и камен, а знатни приходи пристизали су и од експлоатације племенитих метала. Пошто је река Лужница била изузетно богата водом, то је омогућило да се у средњем веку развија и градња воденица, ваљарица, стругара и ковачких откова – подсећа историчар уметности Живојин Андрејић и додаје да је положај Лужнице надомак Црне Горе, у подгорју планина Маљен и Повлен, чији су врхови неколико векова представљали северну границу Србије према Угарској, читав крај чинио стратешки врло важним, што је довело до градње више утврђења.

Ове области у средњем веку припадале су земљи Моравице, која се територијално подударала и са новооснованом епископијом Моравица аутокефалне Српске православне цркве. О врло раној историји и њеном дугом континуитету сведочи откриће античке некрополе и остаци култног објекта на месту где је саграђена Богородичина црква, као и поље Росуље, где су доскора одржавани вишедневни народни сабори и вашари на Духове, Благовести и Велику Госпојину.  

Андрејић каже да је комплетно рефундирање средњовековне историје земље Моравице, епископије Моравица, властеле Војинова колена и Растислалић, као и ново (квалитативно) читање целокупног живописа Богородичине цркве у Карану, а поготово ктиторског и владарског ансамбла, довело је до стварања потпуно нових интерпретација српске историје, њених владара и високе властеле у 14. веку.

Црква у Карану била је значајан духовни центар и стога је имала велики утицај у народу овога краја. Дуже време овде је егзистирао манастир о коме сведоче и многобројни записи и натписи урезани на фрескама.  

– Богородичина црква у Карану архитектонски је једнобродна и једнокуполна грађевина са основом уписаног крста и полукружном олтарском апсидом. На фасади нема никаквих украса. Иконостас средње висине првобитно је имао три пролаза да би касније био зазидан јужни улаз у олтар. Тако је у јужном пролазу формирана ниша и од стране непознате монахиње поручено је накнадно сликање фреско-иконе Богородице Тројеручице. На основу тога претпоставља се да је непозната монахиња, по свему судећи, из породице жупана Брајана, извршила ново посвећивање цркве Богородици Тројеручици – истиче историчар.

Наш саговорник процењује да иконографски програм Беле цркве уобичајен за византијско сликарство. Он сматра да су најзначајније живописане историјске сцене Беле цркве у Карану насликани чланови породице ктитора и владарске породице српског краља Душана са његовим светим прецима.

– Квалитет и реалистичност портрета личности говори да је сликар био из њихове близине. Владар и његова породица осликани су идеалистички због њихове глорификације. Сликари су добро познавали култове и иконографска решења која су имала традицију на југу српске државе и која се ширила под утицајем српског двора и цркве. Сликари каранске цркве највероватније су са простора Моравичке епископије са седиштем у Ариљу. Фигуре су цртане смело и сигурно, широким и снажним потезима – описује Андрејић.  

У ктиторску породицу убрајају се и непознати јеромонах Јован као и старија монахиња, која је као ктиторка и приложник у сликању Тројеручице изражавала Богородици знак захвалности за одређену чудотворну помоћ.  

У Белој цркви има мноштво имена крај низова урезаних вертикалних црта или хоризонталних низова убода. Реч је, објашњава историчар уметности, о једном од најстаријих начина примитивног писања у рабош – роваш, а односи се на евидентирање служби за покој душе родбине или за здравље дародаваца чија су имена записана.

На основу свега, рекло би се да је Бела црква у селу Каран саграђена и осликана у периоду од 1338. до 1339. године. Андрејић помиње још један важан моменат за фреско-сликарство ове цркве, који се догодио се када је из неког, нама непознатог разлога Душан оженио Лазара по други пут много млађом рођаком Милицом, а прва супруга после развода примила монашки чин. Вративши се у Каран, у област жупана Владислава, свог брата од стрица, она је том приликом наредила да се зазида јужни улаз иконостаса Беле цркве и живопише Богородица Тројеручица, а код њених ногу и њен лик у проскинези (наклон поданика пред владаром) – истиче Живојин Андрејић и поручује да је Богородица Тројеручица у Карану јединствена фреско-икона у византијско-српској уметности средњег века. Уверен је да би, да се ова њена култна слика налази било где другде у свету, то било претворено у велико ходочасничко место!