Случај Џонатана Поларда

„Џонатан Полард је једина особа у америчкој историји која је осуђена на доживотну робију због шпијунирања за савезника”, пише на сајту овог осуђеника који се од 1986. налази иза решетака због одавања поверљивих информација Израелу. Сам Полард никада није негирао да је прослеђивао тајне материјале јеврејској држави али тврди да његово деловање никад није било уперено против интереса САД.

„Никада нисам ни на секунду помислио да би добитак за Израел могао да доведе до америчког губитка. Како би то уопште било могуће?”

По одласку у затвор постао је жесток заговорник интереса Израела, убеђен да ће Тел Авив, захваљујући моћним савезницима и везама, ипак покушати да га извуче из затвора. Његова процена испоставила се као тачна. Најпознатији је вероватно случај притиска израелске владе на бившег америчког председника Била Клинтона, када су као један од услова за примирје на Блиском истоку на сто ставили захтев за Полардово ослобађање. Јавност је за ту епизоду сазнала из књиге коју је накнадно објавио тадашњи директор ЦИА Џорџ Тенет. Он је, уз друге виђеније чланове америчке обавештајне заједнице, председнику наводно рекао да нема говора о Полардовом ослобађању уколико жели да они остану на својим положајима.

Било је притисака и на председника Барака Обаму, којем је израелски премијер Бенјамин Нетанијаху писао о неопходности Полардовог ослобађања.

Случај Џонатана Поларда деценијама изазива поделе у америчкој јавности, а чувени новинар Сејмур Херш (који је свету открио злочине америчке војске у Вијетнаму) 1999. у „Њујоркеру” је написао зашто „издајник” никада не треба да буде ослобођен.

Херш, уз позивање на мишљење обавештајних експерата, пише и ономе што ће много година касније открити Едвард Сноуден.

„Политичари невољно причају о томе, али шпијунирање савезника је животна чињеница. САД троше милијарде долара годишње да би надгледале комуникације својих пријатеља. Многе америчке амбасаде широм света садрже тајне уређаје за пресретање комуникација. Циљ није само да видимо какви су војни и дипломатски планови наших пријатеља, већ да сазнамо какве податке добијају и деле с другима”.

Он указује и на једну димензију деловања Џонатана Поларда која је можда највећа разлика између њега и њему сличних с једне, и узбуњивача с друге стране. Полард је, наиме, од Израела примао новац, и то велике суме, што му је омогућивало лагодан начин живота. На такве оптужбе рећи ће: „Јесам примао новац за своје услуге, али само као доказ колико добро радим свој посао”.

Сумња се, међутим, да су подаци које је дотурио Израелу нашли пут и до трећих лица – Совјетског Савеза, мада о томе нема јавно објављених доказа. Претпоставља се да је Тел Авив искористио добијене америчке податке као средство трговине са Совјетима, који су заузврат дозволили локалним Јеврејима да емигрирају у Израел.

Д. Вукотић