У чамац па низ Дрину с ногом у гипсу

Перућац – Врило је јуче уочи поднева као у казану на обали Дрине подно хидроелектране у Перућцу. Гужва од мноштва људи и свакојаких пловила, роштиљи потпаљени на сплавовима и у чамцима, тешко подношљива дневна жега после ноћне кише. И свуда песма, свирка, живост, повици, некакав дим на води... Весело расположење око 15.000 домаћих и страних љубитеља реке окупљених на 21. Дринској регати између Перућца и Рогачице.

Дошли су на наш најмасовнији забавни спуст – што води путевима некадашњих дринских сплавара који су превозећи балване опасном реком стицали кору хлеба – из многих наших градова, као и из Словеније, Аустрије, Немачке, Енглеске, Русије, чак и из Јужне Африке. У воду поринули гумене и пластичне чамце, веће и мање дрвене сплавове, пловила од стиропора и којешта друго, да низ Дрину крену трасом регате дугом 26 километара. На три и по сата уживања, али и вештог кормиларења прелепом реком.

Још регата није ни кренула, а група момака из Аранђеловца и Бајине Баште, на дрвеном сплаву направљеном од пластичних канализационих цеви, распалила роштиљ и пече месо. Дими се с овог сплава док се уз обалу тиска силни свет, док свако тражи и најмање место да порине пловило. Један од тих младих роштиљџија, Бајинобаштанин Милан Рајић, овако рано печење објашњава:

– Добар доручак је најважнији, ево пробајте. Поједемо на поласку ово, а на крају, у Рогачици, чека нас печено прасе.

А на највећем дрвеном сплаву, намењеном за посебне госте, цела је група из Аустрије, из компаније „Андриц хидро”. Њих 25 из ове фирме, различитих националности, дошли су на Дринску регату да осете чари реке. „Андриц хидро” већ годинама учествује у великим пословима ревитализације ХЕ „Бајина Башта” у Перућцу, а Евалд Хесе из те компаније каже да су се придружили регати како би с људима из Србије и на овај начин одржавали пријатељство.

И док се полазак припремао, у мноштву регаташа на обали примећујемо и једног који се, с ногом у гипсу и штакама у рукама, с муком пробија кроз масу. Насмејан упркос невољи, каже да се зове Горан Рац и да долази из Београда.

– Пре три дана сломио сам десну ногу и ево ме у гипсу. Али с обзиром на то да сам се за ову регату спремао три месеца, морао сам и овакав да дођем. Не прекидам своју традицију долазака која траје већ седам година. Овде сам с друштвом из Железника које зовемо „Београдски вукови”, имамо велики гумени чамац, ваљда ћу успети да уђем у њега – каже нам Рац.

Ту је, у црвеним мајицама, и екипа из Лајковца, из рафтинг клуба који је, како кажу, најстарији код нас, основан 1982. године. Бркајлија Милета Ранковић један је од оснивача клуба и истиче да је редовно присутан приликом оваквих догађаја на Дрини, Ибру, Лиму.

– Чуди ме овде да је међу оволико људи мало оних који имају прслуке за спасавање као помоћ ако упадну у воду. О томе се много више води рачуна на Лиму и у горњем току Ибра – упозорава он.

Наравно, организатори из Спортско-туристичког центра „Бајина Башта” постарали су се да за безбедност учесника буде задужено мноштво спасилаца, ронилаца, припадника полиције и Жандармерије, али опрез регаташа при спуштању Дрином није био на одмет. Све је, на срећу, протекло као и ранијих година, без икаквог инцидента.

Нарочит тон доброј атмосфери на регати давао је, у својству званичног спикера, ТВ новинар Јован Мемедовић, заљубљеник у реку Дрину. С једне дрвене платформе на обали бодрио је учеснике преко разгласа, упозоравао их на опрез, шалио се, виђено описивао с много духа.

– Добро је што на овој регати нема стриктних правила, свако може да учествује с пловилом какво има. Једино правило је: дођите и придружите се, само чувајте реку – говорио је, а регаташи су му с воде узвраћали аплаузима и повицима „Јоване, Јоване!”

За то време одјекивала је свирка трубачког оркестра с једног сплава, а на другом се руменело цело печено прасе. Црни невелики гумени чамац повијао се под теретом двадесетак младих, док се са жуто-плавог чамца вијорила словеначка застава: у њему је пловила група Словенаца из Кршког. И тако, у уживању, реком до поподнева, све до завршнице регате и заједничког ручка у Рогачици.

Бранко Пејовић