Ратна и мирнодопска имена

Живадија. Ретко име, у поређењу са именима попут, рецимо, Мирјане, Ане, Јелене, Милана, Марка. Али име које се у Србији давало новорођеном детету у породицама у којима су до тада умирала деца. Живадија. Да живи. Да живот победи смрт. – Лично име је једна од најважнијих ознака идентитета особе и у већини случајева је доживотна. Због тога је давање имена детету битно. Неретко се води рачуна о томе да се кроз име или искажу неке пожељне особине или да се по њему упамте околности у којима је дете рођено, уколико се сматра да су те околности из неког разлога посебне. Због тога се може претпоставити да тренутна друштвена, политичка, историјска, па и породична ситуација оставља траг и на личним именима – каже Александар Костић, који је истраживао утицај Другог светског рата на лична имена у Београду.

Ову тему је "загризао" у Истраживачкој станици Петница, 2006. године. Тако је тиме почео да се бави још као ученик трећег разреда Тринаесте београдске гимназије, а сада је уписао социологију на Филозофском факултету у Београду.

Извори за ово истраживање су биле матичне књиге рођених општине Савски венац за период од 1. јануара 1935. године до 28. јуна 1948. године.

– Имена из предратног периода су проучавана да би се стекла слика о томе која су имена била честа у "нормалним" околностима у истраживаном периоду, а 28. јун 1948. године је одабран за крај истраживања због захлађења односа са СССР-ом (Резолуција Информбироа), што је могло представљати нови битан утицај на људе, након рата и револуције.

Имена која садрже морфему "рат" (Ратомир, Ратиборка и слична) била су много чешћа код мушкараца а женска имена из ове групе су се скоро искључиво јављала за време рата. И код мушких имена такође се може приметити пораст учесталости одмах по почетку рата у Југославији 1941. године, да би се касније она вратила на пређашњи ниво – вели Костић.

Он каже да је име Мирјана постало веома често на почетку рата и да се деци све више давало што је рат више одмицао. Кад се рат завршио, оно није више било толико популарно, али је ипак новорођених Мирјана било више него пре рата. Слично је било и са именима Слободан и Слободанка, с тим што су та имена била на врхунцу популарности после 20. октобра 1944. године (ослобођење Београда), када је давање ових имена представљало вид прославе дуго очекиване слободе.

– После ослобођења Југославије, 15. маја 1945. године, све чешће се деци надевало име Владимир, што је могло бити узроковано коначним доласком мира, али и преузимањем овог имена од Руса (због присуства Црвене армије у Југославији), било директно, било идеолошки (због имена Владимира Иљича Лењина).

Уочава се да су имена која директно упућују на рат била "у моди" на почетку рата, али да нису успела дуго да задрже своју популарност, док је током рата расла популарност имена која упућују на мир, слободу. Све то указује да су рат и окупација у првим месецима свог трајања представљали велики стрес сами по себи, док су касније они више доживљавани као свакодневно, али непожељно стање, па је кроз имена деце изражавана жеља да се рат оконча – вели Александар.

Наш саговорник сматра да су новонастала имена, инспирисана догађајима и историјским личностима, у истраживаном периоду била прилично ретка у Београду, али су ипак значајна, јер директно указују на околности тог времена. Тако је 1947. године један дечак добио име Молотов, а по једна девојчица имена Стаљинка и Молотовка, док је 1948. године у Београду рођена и једна Сутјеска.

Како култура и пропаганда могу оставити утицај на људе, добро се види на примеру имена Славица. Пре премијере истоименог филма, само су две девојчице добиле ово име (у претходних 12 година), док су у нешто више од годину дана након премијере овим именом крштене 34 девојчице!

– Уз све наведене промене, које су дошле из самог народа, треба споменути и законодавне промене које су се десиле као последица смене власти након Другог светског рата. Наиме, на територији Београда су до 9. маја 1946. године матичне књиге биле у надлежности Српске православне цркве, а закони су дозвољавали да руководиоци матичних књига рођених, заправо свештеници СПЦ одбију упис имена која вређају верске осећаје, противе се моралу или су увредљива. Како није било прописа који су ближе дефинисали ове појмове, свештеници су имали слободу приликом процењивања која имена ће да прихвате, па су чак поједини родитељи јеврејске или муслиманске вероисповести давали свом детету име које припада православној традицији. Највероватније су одлучили да дете крсте у храмовима СПЦ из практичних разлога, тј. близине, јер су, рецимо, на територији општине Савски венац само ту била могућа крштења. Након преласка матичних књига у надлежност општине донет је и нови закон, који је омогућио слободан избор личног имена – казује Александар.

Ово истраживање је показало да су Други светски рат и револуција у Југославији имали утицај и на лична имена.