ДС преко познатих враћа самопоуздање

За последњих двадесетак дана Демократску странку подржале су три познате личности. Најбоља српска пливачица Нађа Хигл и глумци Мира Бањац и Бранислав Лечић.

Нађа Хигл је пре свега подржала председника Бојана Пајтића и рекла да у наредном периоду, као чланица странке, намерава да се активније залаже за стварање бољих услова за спортисте, што може да створи у сарадњи са ДС-ом, и да верује да ће лидер странке помоћи да она и други стручни људи побољшају стање у земљи.

После ње, приступницу је потписао Лечић, јер сматра да је оснажење опозиције потребно Србији, а ДС види као странку у којој је место свима који су у њој почели своју политичку каријеру и дали допринос реформи и демократизацији друштва.

Мира Бањац приступила је ДС-у јер је „време такво да нико нема право да буде по страни, да буде пасиван, дужни смо у животу да будемо активни, а мој живот то јесте”.

Наше саговорнике питали смо колико подршка познатих може да помогне политичкој партији.
Милан Николић, социолог, каже да подршка познатих није ништа ново и да је то и раније покушавано.

„Није то богзна шта допринело и не верујем да ће ни сада. ДС-у би било добро да иде лево од центра, то може да им донесе поене, нарочито због усвајања закона о раду. Али, морали би да буду много јаснији и активнији, да поднесу свој закон о раду и да кажу какве последице тај акт може да има на запошљавање младих и шта ће се десити с привредом ако се смање плате и пензије. Уместо да се свађају у скупштини треба да се баве социјалом.”

Николић каже да подршка може да буде и индивидуална, али да је важно да грађани схвате да није добро без јаке опозиције.

„Грађани треба да се спреме на економски удар, на непопуларне социјалне мере, због чега треба ојачати опозицију и синдикате. Закон о раду може бити и проевропски и имати и добре и лоше стране, а ако ће се уз његову помоћ лакше отпуштати, то ће бити размена, па ће се на места старијих запошљавати млађи, а ако им се смање и пензије, то ће онда бити двоструки удар на старије. То ће владајућа странка платити на следећим изборима. У свему томе ДС се није снашао, ни његов бивши председник, сви су изгубљени, јер народ није веровао маркетиншким потезима, већ хоће нешто озбиљно.”

Владимир Вулетић, социолог, каже да личности које су подржале ДС имају углед, што је важно за странку у стагнацији.

„Подршка познатих личности служи да се странци врати самопоуздање и да се онда размишља како је ревитализовати. Несумњив је и труд руководства ДС-а, јер баш због тога што ово није предизборно време, подршка познатих има већи значај. Реч је о странци која није на власти и то што је подржало троје познатих људи свакако је добро за њу.”

Вулетић каже да Срби имају помало бунтовнички менталитет и воле да подржавају опозицију, односно губитнике.

„Јасно је и да нема користољубља, што се некима који сада улазе у владајућу странку може приписати.”

Он подсећа да је део политичке елите стасавао у опозицији, што представља храброст и бунт против режима и сматра се вредним само по себи.

„И то је рационална опција – залагати се за нешто одређено, без обзира на то колико то било тешко.

Драгомир Анђелковић, политички аналитичар, каже да је у доба крајности потрошачке културе и политика на бизаран начин добила рекламни карактер.

„Неко је исправно рекао – политичари и странке данас се продају на сличан начин као и детерџенти. Када се то узме у обзир, јасно је зашто партије, и код нас и у свету, настоје да у своје редове увуку познате људе из света филма, спорта, забаве… При том се много мање рачуна води о томе да ли су компетентни за неки посао од значаја за боље функционисање друштва, већ се акценат ставља на њихов магнетизам и могућност да се део њиховог рејтинга прелије на партију. С друге стране, нуди им се нека врста компензације у виду задовољавања политичких амбиција или поделе партијског плена. У временима занемаривања правих вредности такво понашање је политички оправдано.”

Анђелковић каже да увлачење познатих у политику не представља магично решење за проблеме странака.

„Странци којој не иде добро познати мало могу да допринесу. Ни партијама које су на врху пирамиде рејтинга, ни познати ни прелетачи неће дугорочно омогућити да задрже доминантну позицију. Познати глумци, људи са естраде, спортисти, и за владајуће и за опозиционе странке представљају средство за анимирање бирача које увек нешто доноси, али не толико да би било пресудно. Рекламни магнети не могу дугорочно да компензују недостатак квалитета, односно (зло)употреба познатих не може да измени политичке трендове.”