Конгрес САД може да обори договор с Ираном

Што се више нека политика задржава, то се више отима контроли. Али чак и кад политика постане застарела и контрапродуктивна, добро организоване структуре могу успешно да одолевају променама. 

Према мишљењу Трита Парсија, председника Иранско-америчког савета, овакав сценарио прети да се одигра на крају преговора који се одржавају између Ирана и групе која окупља пет сталних чланица Савета безбедности Уједињених нација и Немачку.

Последња рунда је сазвана у Бечу, док сат откуцава до 20. јула када је крајњи рок за постизање компромиса, који ће наметнути стриктна ограничења нуклеарном програму Техерана у замену за лабављење санкција УН. Додуше, већ постоје најаве да ће рок бити продужен.

Трита Парси, млади научник рођен у Ирану који сада живи у САД, аутор је књиге „Једно бацање коцке: Обамина дипломатија према Ирану”, коју је часопис „Форин аферс” прогласио најбољом на тему Блиског истока 2012. године.

Он исказује оптимизам да ће преговарачке стране постићи споразум или показати довољан напредак који би обезбедио продужење преговора. Али по његовом мишљењу, успешан исход ће бити само први корак дуготрајног процеса који ће обележити све већи изазови.

Парси објашњава да ће дипломатски пробој скинути само један слој испреплетане структуре санкција чији корени сежу до 1979. када су ирански револуционари заузели америчку амбасаду у Техерану, изазвавши талачку кризу која је трајала 444 дана.

Америчка администрација је због ове епизоде покренула кампању изоловања и кажњавања земље чије су власти означили као отпаднички режим.

У току протеклих 35 година преко девет нацрта закона који стављају Исламску Републику на црну листу постало је правно обавезујуће у Америци. Оваква законодавна поставка остаје непромењена без обзира на то каква одлука о измени или укидању санкција УН буде донесена у Бечу.

За промену закона биће неопходно и гласање у Конгресу чији чланови су, због утицаја лобиста, много више расположени за подршку промени режима у Ирану него промену приступа према земљи.

У преговорима који би требало да се окончају ове недеље кључну ставку представља способност Ирана за обогаћивање уранијума. Друга преговарачка страна од Техерана тражи да макар преполови број од 10.000 тренутно активних центрифуга.

Министар спољних послова Мухамед Џавад Зариф, који предводи ирански преговарачки тим, инсистира да ће драстична редукција центрифуга нарушити право његове земље на енергетску независност, чиме ће Техеран бити присиљен да се ослони на иностране добављаче.

У прошлости су ови добављачи, Француска и Русија између осталих, потписали споразум, али су поклекли под америчким притиском.

Упркос значајним разликама које је потребно премостити, Трита Парси верује да ће нагодба бити постигнута јер иза ње стоје председник Обама и председник Рухани, два најважнија играча иза сцене у Бечу.

За Обаму прелазак са конфронтације на сарадњу са Ираном може да значи олакшавање повлачења трупа из Авганистана и Ирака, да ојача регионалну одбрану против напада џихадиста Идила, али и да трасира пут за постепено америчко повлачење са Блиског истока омогућавајући прелазак у Азију.

За Хасана Руханија, реформатора образованог на Западу, консолидовање власти и одбијање тврдокорних ривала зависи од обезбеђивања бољег живота гласачима.

То значи и укидање санкција које одсецају Иран са глобалног трговинског и финансијског система, узрокује слободан пад економије, изазива инфлацију (од 2011. ирански ријал је изгубио око 80 одсто вредности у односу на амерички долар) и уништава средњу класу.

Парси, међутим, упозорава да какав год напредак да буде постигнут у Бечу, он може да буде поништен политичком саботажом у одајама Конгреса и деловањем лобиста који купују лојалност конгресмена.

Прошлог јула чланови Представничког дома су гласали са 400 према 20 у корист појачавања санкција. То говори о утицају који врши мрежа организација одлучних да осујете сваки помак ка нормализацији и залажу се за продужавање блокаде у недоглед.

Овакве невладине организације и институти које често удомљавају неоконзервативне ветеране из Бушове ере добијају значајне донације од десничарских јеврејских донатора као што је милијардер и власник казина Шелдон Аделсон.

„Ако заиста жели да договор са Ираном успе, Обама мора да се врати својим коренима као организатор заједнице”, оцењује Парси.

„Кад је била у питању Сирија, грађани су рекли ’не’, због чега је Обама морао да одступи од своје реторике о црвеним линијама. Сада је неопходно да грађани кажу ’да’. Обама мора да се обрати америчком народу и објасни да је мирни дипломатски договор у националном интересу. Мислим да он верује у то. Али такође је научио да ради веома опрезно. Начин на који ће овај случај да се разреши, одредиће легат његове спољне политике.”