Јапан мења устав због војске

Јапански премијер Шинзо Абе (60) објавио је да ће влада до јесени званично изменити тумачење пацифистичког националног устава који је, уз потпуно одрицање од рата осим у случају директног напада на Јапан, донет 1947. под америчком окупацијом, и да ће армија, досад називана Снаге самоодбране, добити могућност учешћа у операцијама и изван саме територије Јапана. Иако је Јапан још од 1960. у војном савезу са САД и под униформом држи око 250.000 врхунски опремљених људи у копненим јединицама, морнарици и ваздухопловству, сви су они досад сматрани цивилима на служби у локалним безбедносно-одбрамбеним пословима, а функције команданта имали су премијер и министар одбране и њихови заменици.

Абе је нагласио да ни сад неће доћи у обзир размештање јапанске војске на далеким локацијама и такође је покушао да раздвоји нову војну доктрину названу „колективна самоодбрана” и „колективна безбедност”, односно глобалну војну сарадњу појединих држава у заштити од стране агресије.

„Нећемо ићи у борбе као што је био Заливски рат или рат у Ираку, али ће јача сарадња са САД допринети миру Јапана и миру у овој регији”, рекао је он. 

То, међутим, ипак значи да Јапанци убудуће могу бити ангажовани и у оружаним акцијама изван Јапана и садејству са било којим савезником (Филипинима, Аустралијом, али првенствено са САД) у источној и југоисточној Азији и Тихом океану и да ће бити укинута забрана да се упуштају у туђе конфликте ако се закључи да су и посредно угрожени њихови или савезнички интереси.

Упркос протестима који су подсећали владу на трагедије Хирошиме и Нагасакија, Снагама самоодбране ће бити дозвољено да пружају борбену потпору Американцима у евентуалним сукобима близу Јапана, да штите јапанске грађане по свету, транспортују борбену опрему у време рата, да војно обезбеђују допрему енергената и робе или морске руте и комуникације за које се оцени да су витално важне за Јапан.

У току америчке инвазије на Ирак 2003. године, Токио је први пут активно подржао трупе САД у иностранству, али само логистички – обновом инфраструктуре или снабдевањем бродова у Индијском океану.

Премијер Абе свакако рачуна да Јапан на овај начин постаје „нормална држава” која ће „активно доприносити миру” у време кад кинески авиони и бродови прилазе све ближе енергетски богатим острвима Сенкаку (Диоају), која и Токио и Пекинг сматрају својим, а такође ојачава се дуго година неуважен захтев Јапана као друге економске силе света да стекне стално место у Савету безбедности УН.

Одлука је наговештавана свих 18 месеци колико је Абе на власти, али је изазвала видно узнемирење Кине – против чије експанзионистичке политике је највише усмерена – као и Јужне Кореје, где се, упркос подршци САД, живи у зебњи од суседа, а поготово од непредвидљивих потеза Северне Кореје, која – ако треба подсећати – располаже нуклеарним арсеналом и показује да је спремна за одбрану, али и за напад.

Ситуација, међутим, као успостављање нове равнотеже снага, знатно је сложенија него што се чини на први поглед. Си Ђинпинг, председник Кине, која је једини „пријатељ” и снабдевач Северне Кореје храном и нафтом, посетио је прошле недеље Јужну Кореју – партнера који још из времена Другог светског рата дели са Пекингом страшне успомене на јапанске окупационе злочине, мада би, парадоксално, Јужној Кореји, можда и користила обнова милитаристичке политике Јапана.

Наиме, америчка одбрана Јужне Кореје од евентуалног војног удара са севера била би знатно олакшана ако би војска САД, осим далеке Окинаве, могла да користи и друге јапанске базе, аеродроме и луке, а што по досадашњем тумачењу устава није могуће будући да сам Јапан није нападнут. Такође, јапански бродови би као савезници САД били озбиљна препрека севернокорејској морнарици, а истовремено, уставна дозвола војсци богатог Јапана да суделује у регионалном конфликту свакако би представљала „кочницу” било којој ратној намери против америчких штићеника.

Си Ђинпинг се у Сеулу јавно успротивио развоју нуклеарног програма на Корејском полуострву и изразио велико задовољство односима са Јужном Корејом, али се одмах потом запутио у Пјонгјанг са пословично кинеском дипломатском тајновитошћу; да ли Пекинг тражи од Ким Џон Уна „да се смири” или ће му потврдити досадашњу подршку.

У другом случају би охрабрена Северна Кореја и даље остала главни изазивач за САД и Јужну Кореју, а Кина би дискретно наставила хегемонистички пројекат сузбијања Вијетнама, Филипина и Малезије, у борби за пуну контролу Источнокинеског и Јужнокинеског мора, где леже огромне резерве нафте и гаса, и такође би градњом железнице, аутопута, нафтовода и гасовода кроз сиромашни Мјанмар „неприметно” изашла и на Индијски океан.