Japan menja ustav zbog vojske

Japanski premijer Šinzo Abe (60) objavio je da će vlada do jeseni zvanično izmeniti tumačenje pacifističkog nacionalnog ustava koji je, uz potpuno odricanje od rata osim u slučaju direktnog napada na Japan, donet 1947. pod američkom okupacijom, i da će armija, dosad nazivana Snage samoodbrane, dobiti mogućnost učešća u operacijama i izvan same teritorije Japana. Iako je Japan još od 1960. u vojnom savezu sa SAD i pod uniformom drži oko 250.000 vrhunski opremljenih ljudi u kopnenim jedinicama, mornarici i vazduhoplovstvu, svi su oni dosad smatrani civilima na službi u lokalnim bezbednosno-odbrambenim poslovima, a funkcije komandanta imali su premijer i ministar odbrane i njihovi zamenici.

Abe je naglasio da ni sad neće doći u obzir razmeštanje japanske vojske na dalekim lokacijama i takođe je pokušao da razdvoji novu vojnu doktrinu nazvanu „kolektivna samoodbrana” i „kolektivna bezbednost”, odnosno globalnu vojnu saradnju pojedinih država u zaštiti od strane agresije.

„Nećemo ići u borbe kao što je bio Zalivski rat ili rat u Iraku, ali će jača saradnja sa SAD doprineti miru Japana i miru u ovoj regiji”, rekao je on. 

To, međutim, ipak znači da Japanci ubuduće mogu biti angažovani i u oružanim akcijama izvan Japana i sadejstvu sa bilo kojim saveznikom (Filipinima, Australijom, ali prvenstveno sa SAD) u istočnoj i jugoistočnoj Aziji i Tihom okeanu i da će biti ukinuta zabrana da se upuštaju u tuđe konflikte ako se zaključi da su i posredno ugroženi njihovi ili saveznički interesi.

Uprkos protestima koji su podsećali vladu na tragedije Hirošime i Nagasakija, Snagama samoodbrane će biti dozvoljeno da pružaju borbenu potporu Amerikancima u eventualnim sukobima blizu Japana, da štite japanske građane po svetu, transportuju borbenu opremu u vreme rata, da vojno obezbeđuju dopremu energenata i robe ili morske rute i komunikacije za koje se oceni da su vitalno važne za Japan.

U toku američke invazije na Irak 2003. godine, Tokio je prvi put aktivno podržao trupe SAD u inostranstvu, ali samo logistički – obnovom infrastrukture ili snabdevanjem brodova u Indijskom okeanu.

Premijer Abe svakako računa da Japan na ovaj način postaje „normalna država” koja će „aktivno doprinositi miru” u vreme kad kineski avioni i brodovi prilaze sve bliže energetski bogatim ostrvima Senkaku (Dioaju), koja i Tokio i Peking smatraju svojim, a takođe ojačava se dugo godina neuvažen zahtev Japana kao druge ekonomske sile sveta da stekne stalno mesto u Savetu bezbednosti UN.

Odluka je nagoveštavana svih 18 meseci koliko je Abe na vlasti, ali je izazvala vidno uznemirenje Kine – protiv čije ekspanzionističke politike je najviše usmerena – kao i Južne Koreje, gde se, uprkos podršci SAD, živi u zebnji od suseda, a pogotovo od nepredvidljivih poteza Severne Koreje, koja – ako treba podsećati – raspolaže nuklearnim arsenalom i pokazuje da je spremna za odbranu, ali i za napad.

Situacija, međutim, kao uspostavljanje nove ravnoteže snaga, znatno je složenija nego što se čini na prvi pogled. Si Đinping, predsednik Kine, koja je jedini „prijatelj” i snabdevač Severne Koreje hranom i naftom, posetio je prošle nedelje Južnu Koreju – partnera koji još iz vremena Drugog svetskog rata deli sa Pekingom strašne uspomene na japanske okupacione zločine, mada bi, paradoksalno, Južnoj Koreji, možda i koristila obnova militarističke politike Japana.

Naime, američka odbrana Južne Koreje od eventualnog vojnog udara sa severa bila bi znatno olakšana ako bi vojska SAD, osim daleke Okinave, mogla da koristi i druge japanske baze, aerodrome i luke, a što po dosadašnjem tumačenju ustava nije moguće budući da sam Japan nije napadnut. Takođe, japanski brodovi bi kao saveznici SAD bili ozbiljna prepreka severnokorejskoj mornarici, a istovremeno, ustavna dozvola vojsci bogatog Japana da sudeluje u regionalnom konfliktu svakako bi predstavljala „kočnicu” bilo kojoj ratnoj nameri protiv američkih štićenika.

Si Đinping se u Seulu javno usprotivio razvoju nuklearnog programa na Korejskom poluostrvu i izrazio veliko zadovoljstvo odnosima sa Južnom Korejom, ali se odmah potom zaputio u Pjongjang sa poslovično kineskom diplomatskom tajnovitošću; da li Peking traži od Kim Džon Una „da se smiri” ili će mu potvrditi dosadašnju podršku.

U drugom slučaju bi ohrabrena Severna Koreja i dalje ostala glavni izazivač za SAD i Južnu Koreju, a Kina bi diskretno nastavila hegemonistički projekat suzbijanja Vijetnama, Filipina i Malezije, u borbi za punu kontrolu Istočnokineskog i Južnokineskog mora, gde leže ogromne rezerve nafte i gasa, i takođe bi gradnjom železnice, autoputa, naftovoda i gasovoda kroz siromašni Mjanmar „neprimetno” izašla i na Indijski okean.