Више од вести: мултиетничка група

У данима борбе против поплава велику пажњу обраћали смо на то из које државе спасиоци долазе. Ваљда нам је важно да видимо да други народи и државе хоће да нам помогну. У томе углавном нема ничег спорног. Ипак, чини ми се да нам је промакло да у потпуности испратимо сопствене волонтере и спасиоце. А било их је много. Урбаних и руралних, младих и старих, образованих и мање образованих. Из национално хомогених, али и из мешовитих средина.

Међу волонтерима о којима се мало прича била је и мултиетничка група од двадесетак младића и девојака из Санџака и јужне Србије. Кроз сарадњу са студентском организацијом Параћина, потрудили су се да макар симболично, једнодневном акцијом, помогну при обнови града погођеног поплавама. За мене је ово више од обичне вести. Нажалост.

Можда би на самом почетку текста требало пребројати младе људе који су учествовали у акцији чишћења? Колико је девојака, а колико младића било у Параћину овим поводом? И, много важније, колико је било Албанаца, колико Рома, колико Срба, а колико Бошњака? Можда бисмо могли и додатно да спинујемо. На пример, да нагласимо да се током акције чишћења један од учесника повредио. Можда је наслов текста могао да буде „Млади Албанац и Србин (Бошњак, Ром) заједно повређени током волонтирања у акцији чишћења Параћина”. Свакако би текст привукао већу пажњу. Млади различитих националности на Балкану се ретко налазе заједно у афирмативним насловима.

Доста смо се пребројавали и потенцирали различите националности у претходних 25 година. На врло погрешан начин и с катастрофалним последицама.

Кад би систем вредности који је ове младе људе спојио и довео у Параћин био општеприхваћен, ово и не би била нека вест. Солидарност, волонтеризам, активизам усмерен ка изградњи заједнице, међусобно поштовање и подржавање, без обзира на националне разлике и упркос поделама, заједничке су вредности младих којима се бави овај текст.

Чврсто верујем да поменуте вредности постоје у сваком од нас. Ипак, свима нам је потребно охрабрење. Код младих који тек траже своје место у друштву, потреба да буду подржани још је израженија.

Учеснике акције чишћења Параћина о којима је овде реч подржали су међународни донатори, али и локалне самоуправе и предузетници. Пре него што су дошли у Параћин, ови млади су реализовали 22 локалне акције које су мобилисале више од 3.000 грађана и грађанки. Изградили су 11 рампи за особе с инвалидитетом, офарбали укупно 1,5 километара ограда у основним школама и вртићима, окречили домове за старе и установе културе. Уредили су градске паркове и стадионе, очистили километре запуштених обала језера и река. Обележили су важне међународне празнике: Дан Европе и људских права, Дан борбе против сиде, Дан борбе против дуванског дима.

Нажалост, а истовремено и на срећу, пројекат у оквиру којег су спровели поменуте акције није део система, него га већински подржавају међународни донатори. Ипак, свако ко је с овим младим људима учествовао у реализацији њихових акција зна да су локални предузетници радо донирали потребан материјал, да су се грађани самоиницијативно придруживали у фарбању и чишћењу, да су државне институције давале на коришћење скеле и мешалице... Није лоше, за почетак.

Млади људи, протагонисти ове приче, донели су још једну велику промену у своје средине. Почели су да се друже и да уче једни од других и једни о другима. У Бујановцу је први пут после много година могуће видети младе Албанце, Србе и Роме како седе заједно у кафићима и ресторанима. И не само то. Верски празници се сада у домовима већине ових младих људи обележавају уз присуство њихових пријатеља друге религије. Један од учесника, Албанац који није знао ни реч српског, научио је српске песме. И знате ли где их је прво певао? У Новом Пазару, кад је био у посети својим колегиницама и колегама. Они су га одлично разумели с обзиром на то да су непосредно пре тога имали прилику да заједно посете цркве и џамије. Први пут у храмовима својих комшија друге вере, помало хипнотисано, слушали су локалне свештенике. Свесни су да већ дуго живе једни поред других, а не једни с другима, и да томе мора доћи крај.

Волео бих да младе људе које овде помињем, али и све друге, много више пратимо и подржавамо. Да видимо колико ће средстава у наредних десет година држава Србија уложити у спровођење сличних програма. Колико ће државних институција и предузећа пружити младима прилику да волонтирају и да се стручно усавршавају. А да при том немају партијске књижице и рођаке на утицајним местима. Да не буде: млади и неискусни. Да им омогућимо да буду креативни, вредни, да верују. Резултати ће доћи.

Менаџер програма за развој цивилног друштва и грађанску партиципацију