Класна несвест

Велика се дрека дигла око новог ЗОР-а (Закон о раду). У једном тренутку чак је претила опасност да се читава прича претвори у овећу заврзламу. Најпре су се, како и доликује, чули дисонантни тонови.

Прво је свет капитала поручио да је закон добар но не и савршен, што је требало да значи како није сасвим лош. Уосталом, савршенство без мане једино још егзистира у популарном Чорбином синглу. Онда је свет рада самоуверено узвратио изјавом да је закон изразито лош, но не и савршено зао – у леонеовском смислу дакако – што је требало да значи како (на срећу) није сасвим у духу законодавства Дивљег запада. Е, то је већ нешто. Држава је са своје стране роморила да је ЗОР напредан, док су синдикати у паралелној монтажи поручивали да је назадан. Интелектуалци, односно поштена интелигенција, то јест слободнолебдећи мислиоци (Манхајм), држали су (у већини случајева) страну синдикатима – међутим не и синдикалним вођама (који су се ионако препустили унакрсној паљби класно освешћених таблоида). Али је зато, за промену, СНС наступио отворено проетатистички када је гласно (кроз уста посланика Бабића) објавио да је држава („то сам ја“) снажнија и од самих синдиката. То је већ подсећало на опомену овдашњем лумпенпролетаријату да се смири јер у противном свашта може очекивати крене ли транспарентима да руши УПЗ (уставни поредак земље).

Него, бити јачи од синдиката и није неко нарочито достигнуће. Поготово данас, када је малтене свака банана република снажнија од радничких репрезената и њихових лидера. Ипак, и поред „добронамерног“ упозорења напредњака да се с државом не исплати качити, синдикалци су реализовали протестни хепенинг испред скупштинског здања – баш на месту на којем је својевремено Беба Лончар возила веспу за потребе филма „Љубав и мода“. Речју, перје се накратко разлетело као у „Скупљачима перја“ (скоро тамо до бившег Трга Маркса и Енгелса) – али је и ЗОР прогуран.

Међутим, оно што посебно ваља нагласити у вези с целом овом причом јесте чињеница да су се у тој вишемесечној гунгули око Закона о раду искристалисала два супротстављена табора – готово као у Марксовој класној теорији. Једни, послодавци – претежно су бранили модернизацијске потенцијале ЗОР-а (са становишта класе капиталиста), док су други, послопримци – углавном осипали дрвље и камење по ЗОР-у (из угла радничке класе).

Е сад, кад бисмо се којим случајем озбиљније позабавили маштањима о Марксовој теорији класне борбе (на примеру Србије), дошли бисмо до следећег епохалног открића – а то је да и једном и другом табору нешто суштински фали. Класна свест, на првом месту. А то је већ, признаћете, озбиљна фалинка.

Транзициони капиталисти нису, рецимо, у потпуности свесни да у већини случајева представљају луцидну комбинацију Гордона Гека (капиталистичког мешетара из Стоуновог „Волстрита“) и Срећка Шојића (социјалистичког директора из Павићеве „Тесне коже“), што је заправо химера које се не би постиделе ни најмрачније странице грчке митологије. Међутим, то их не спречава да сами себе „интроспектују“ као предузетнике калибра 9 мм, који свакога јутра, уз шољицу капучина, уредно креирају бизнис планове.

С друге стране, транзициони радници нису у потпуности свесни чињенице да представљају монету за поткусуривање између државе и синдиката. Нема везе што је постојање државе и синдиката под знаком питања и према марксистичкој теорији и према неолибералној пракси. Уосталом и СЕС (Социјално-економски савет) постоји искључиво на папиру и стопроцентно је класно несвестан. А кад нема класне свести, да цитирамо у Влади Србије најцитиранијег социолога Макса Вебера, тада не може бити ни класног деловања. Нови Закон о раду то је и потврдио.

Социолог