Како су Аустријанци сликали српске војнике

Беч – Један од кустоса изложбe „И поред свега – уметност”, о којој смо недавно известили, јесте београдски историчар уметности Иван Ристић, који у своме каталошком есеју „Случај Србија” открива детаље сликарске и списатељске делатности неких од истакнутих аустријских личности које су се као сарадници аустроугарског Штаба за ратну пропаганду током Првог светског рата тематски бавили Србијом. Изложба у Леополд музеју је, према речима Ристића, и акт приближавања – седам савремених уметника из шест земаља које су учествовале у рату (Аустрија, Бугарска, Италија, Србија, Русија и Румунија) позвано је да дају свој поглед на дешавања од пре сто година. Радови Раше Тодосијевића налазе се у последњој просторији изложбе:

– Уметник излаже сегмент из свог циклуса „Gott liebt die Serben”. Индикативно је да он ту реченицу наводи на немачком језику, а сама реч „Serbe” има ту експлозивност зато што људи за њу везују различите стереотипе. Било је довољно да један Раша Тодосијевић на нашој изложби напише „Gott liebt die Serben” (Бог воли Србе, прим. аут.) да се људи замисле над тим шта то треба да значи. Инсталација „Крваво крштење” са кадама попрсканим црвеном бојом асоцира и на чин самоубиства. Као да се намеће питање да ли се ту евентуално ради о колективном самоубиству једне читаве нације која је сама срљала у катастрофу, а можда и није, него јој је она била наметнута – каже нам Ристић.

Један сегмент изложбе указује на то да је ратни сентимент почео неколико година пре атентата у Сарајеву. Важан експонат ове поставке, уједно и сиже изложбеног плаката, јесте Шилеов аутопортрет искоришћен за насловну страницу књижевног часописа „Зов”, објављеног 1912.

Шилеов аутопортрет који га показује избезумљеног и у грчу базира се на једном његовом акту из 1910. који је за дотично издање часописа посвећеног феномену рата модификовао и поједноставио бечки графичар Франц Карл Делавила. Данас влада општи консензус о томе да је рат дуго припреман, али не у смислу ратних планова и склапања тајних савеза, већ у веровању грађана у његову неминовност, због чега смо и узели пример тог издања листа „Зов”. О рату се говорило као о неком догађају који ће продрмати учмало друштво и са собом донети техничку револуцију.

О Србији су већ постојале дубоко укорењене предрасуде.

За Балкан и Србију су годинама пре декларације рата везивани разни клишеи. Говорило се о подмуклим убиствима краљева, о наглим превратима, о правној несигурности, о пљачкашким традицијама које су – тако су сматрали „мислећи” Аустријанци – код нас представљале некакву витешку врлину. Њима је све то деловало прилично одбојно, али у другу руку и егзотично. Балкан је био тамни вилајет, који је, такав какав је, био привлачан, али ког је требало привести такозваним западним културним вредностима.

По избијању првог светског рата, основан је Ка-Пе-Ку (Штаб за ратну пропаганду) у чијим су се редовима нашли значајни аустријски уметници и писци. Критичке мисли практично није било, са изузетком Карла Крауса и његове трагедије „Последњи дани човечанства” (1915–1922).

У каталогу сам поменуо случај Роде Роде, једне од главних мета Карла Крауса, који је као неко ко је одрастао у Славонији био у стању да комуницира са локалним становништвом, иако је то члановима Ка-Пе-Куа било изричито забрањено. Слично њему, колумниста бритког пера – Кивис –који је очигледно познавао српски терен, са ниподаштавањем је говорио о недостатку културе у Београду, о незгодној београдској калдрми и о претенциозној намери Срба да од Београда створе европску метрополу. Нарочито је критиковао хистористичке тенденције у српској архитектури као да их у Бечу није било и као да српски архитекти нису махом били бечки ђаци.

Да ли су аустријски уметници морали да бораве у ратним подручјима или су пуштали машти на вољу?

За све чланове Ка-Пе-Куа постојала је обавеза боравка на фронту где су сликом и речју бележили моменте из живота војника, а сликари су морали да проведу и четири недеље у своме завичајном атељеу, претачући скице са фронта у већа дела. Било је сликара који су непријатеља желели да покажу инфериорним, али је било и радозналих који су тежили да упознају културу и живот народа са којима је Аустроугарска ратовала. Једна од таквих је била Фредерика Фрици Улрајх, данас практично непозната бечка сликарка, која је са првим колонама аустријске војске стигла у Србију и почела да слика, најпре Београд, а затим и србијанске пределе, борбене сцене и војнике у збеговима.

Ликовно је овековечила и побуну аустроугарских војника из словенских земаља, угушену у крви. Што се тиче њеног односа према Србији, интересантно је то да је из нама непознатих разлога говорила српски језик, а у једном тренутку слабости или уметничке екстазе, у своме дневнику је Србију окарактерисала као обећану земљу. Током рата је боравила и на Мачковом камену, где је, усред крвавих сукоба, неуморно сликала лобање и костуре, у личној мисији да надмаши чувеног руског сликара Вершчагина. Улрајхова је у својим радовима изједначавала обе стране и њен приступ је у суштини био дубоко хуманистички.

На изложби се налазе и други радови настали у Србији током ратних година.  

Један од корифеја бечке сецесије Фердинанд Андре је децембра 1915. у нетом окупираном Београду насликао српске војнике и заробљенике међу којима нису били само припадници регуларне војске Краљевине Србије, већ и парамилитарних формација, што је требало да укаже на организациону хаотичност непријатеља. Тешко је рећи да ли је осећао сажаљење или је уживао у приказивању њиховог понижења, али су заробљени Срби, чију је утученост наглашавао, били Андреов чест сиже.

Са друге стране, емпатија је уочљива у портрету српског војника кога је 1916. у логору за војне заробљенике у Вилаху (Корушка) насликао Антон Колиг. Са психолошке стране тај рад је интересантан зато што војник скреће поглед, као да му је непријатно што се уопште нашао у тој ситуацији и на његовом лицу је читљиво питање хоће ли се икада вратити кући.

Поменуо бих и мађарског протоекспресионисту Јаноша Васарија, чија слика „Војници у снегу” 1916. показује Србе за време повлачења преко Албаније, као и неколико радова Оскара Ласкеа. Његов „Јуриш на Београд” (1916) заправо је триптихон чији је средишњи део, нажалост, изгубљен.