Шверц је део нашег менталитета

Крагујевац – У јеку најава да ће се држава коначно обрачунати са сивом зоном економије – нелегалном продајом шверцоване и половне робе, криминалном делатношћу која уништава здраву конкуренцију и дуби рупу у буџету, повећавајући дефицит из месеца у месец, погледајмо како та борба изгледа у Крагујевцу, по величини четвртом граду у нашој земљи.

У овој години, у две акције (крајем маја и половином јуна), заплењено је четири килограма резаног дувана пореклом из Херцеговине и 400 паклица цигарета прошверцованих из Македоније и преко административне линије са Косовом и Метохијом. На суду се нашло петоро осумњичених. Мршав учинак пореске и комуналне полиције у овом граду, имајући у виду да се поред главне пијаце, сваког дана, могу видети на десетине нерегистрованих, а опет спокојних продаваца који као да уопште не маре за намеру државе да се обрачуна с њима.

Нелегална трговина просто цвета, наочиглед надлежних органа који тешко излазе на крај са, како кажу, два „најтврђа ораха” нашег друштва – менталитетом и социјалном бедом.

– У акције не идемо ако немамо бар десеторо људи на располагању и ако уз себе немамо „марицу” и десет припадника интервентне полиције. Свесни смо да се људи који се баве нелегалном трговином на тај начин заправо боре за голу егзистенцију. Истовремено, шверц је код нас постао саставни део нашег менталитета. У неколико наврата је дошло и до физичког сукоба. Ни у једној другој држави, колико знам, комунални полицајци не носе стандардну полицијску опрему, код нас дуже само лисице и пендрек. Ипак је ово Балкан – каже у разговору за „Политику” начелник Комуналне полиције у Крагујевцу Михајло Зарић.

Према његовом мишљењу, држава би против ове нелегалне работе требало да се бори на другачији начин, да појаву сузбије тамо где она настаје.

– Кад цигарете и дуван без акцизних маркица пређу границу, на овај или онај начин, онда је већ касно. Продавци које ми хватамо су последња рука, треба се ухватити у коштац са великим дистрибутерима. Исто као кад је дрога у питању – наводи Зарић.

На истом месту, поред главне градске пијаце, углавном намењене продаји воћа и поврћа, последњих дана се могу приметити и продавци одбачене гардеробе, зарђалог грађевинског алата, застарелих техничких уређаја, старих мобилних телефона, превазиђених школских уџбеника и свакојаких књига са оштећеним корицама. Повратак ромске популације на „своје старо место” најбољи је показатељ да је заједница у којој живе, па и цела држава поново запала у кризу. Њихови одговори на питање откуд поново ту, исти су као и туробних деведесетих година прошлог века.

„Немамо од чега да живимо, нигде не можемо да се запослимо, деца су нам гладна”, углас понављају са истом оном спремношћу као некад да се супротставе сваком покушају надлежних да их одатле отерају. Сто или двеста динара, колико дневно зараде од продаје излизаних ципела или коју стару славину за воду, то им је, кажу, једини извор прихода.

– Разумем те људе, зато их обично упозоримо да уклоне робу. Тек када то не желе сами да учине, ми интервенишемо – каже начелник крагујевачке Комуналне полиције.

У Крагујевцу има 36 комуналних полицајаца, мало да се озбиљно позабаве свим проблемима са којима се свакодневно суочавају у граду са готово 200.000 становника, а и казнена политика је, сматра Зарић, таква да не доприноси много сузбијању нелегалне продаје од које, потпуно је јасно, држава нема ама баш никакве користи.

– Свеједно да ли је реч о продаји шверцоване или половне робе, мандатна казна је 5.000 динара. Уколико уплате у року од осам дана, плаћају половину те суме. С таквом казненом политиком се не могу очекивати бољи резултати, јер се продавци враћају на своје место. Али може ли држава да пропише више казне, када је упућена у социјални статус оних који се баве нелегалном трговином – пита се наш саговорник.

Због сиве економије и продаје на црно наша држава годишње губи од две до три милијарде евра, али је питање шта би на то рекли Крагујевчани пушачи, који све више, уместо легалних кутија цигарета, на простору око градске пијаце пазаре прошверцовани херцеговачки дунав, чије једно паковање кошта од 200 до 400 динара, а има га бар за пет дана.

„Не вреди, немам више пара, почео сам да завијам”, ето то кажу, натерани да више воде рачуна о свом него о државном буџету. Тако општа беспарица у нашој земљи изнова црта круг у којем су окрећу и комунална полиција и сви други државни „борци” против шверца и нелегалне продаје.