Ништа без трубача и рингишпила

Вашар, панађур, сабор, пазар, теферич... Већ по многобројности сродних речи из српског и других језика, које означавају масовна годишња окупљања намењена трговини, забави и друштвеним контактима, види се значај оваквих догађаја. О њиховој важности сведочи и Цвијићев исказ да су такви сабори „у неком погледу Србима оно што старим Грцима беху олимпијске игре”. У нашим крајевима овакве манифестације регистроване су још у средњем веку, а било их је и у време владавине Турака, каже Дејан Крстић, магистар етнологије и антропологије и виши кустос Народног музеја у Зајечару.

По правилу одржавани на дане верских празника, због чега су њихов распоред бележили и црквени календари, изазивали су радост свих. Трговци стоком и занатлије продавали су животиње и производе, девојке и младићи упознавали су се под шаторима, деца су се радовала због обиља слаткиша и вртешки...

Манифестације вашарског типа су универзална појава и производ општељудске потребе за комуникацијом,као да су уткане у сам код људске психе, сматра Дејан Крстић.

– Иако су веома старе, због чега их многи сматрају традиционалним, ове манифестације су и актуелна друштвена појава. Има их, у виду разних сајмова, и у најразвијенијим земљама попут великог „Сајма укуса” односно хране, који се сваког септембра одржава у Горицији у Италији и има вашарске карактеристике. На нашим подручјима, због специфичних историјских прилика и цивилизацијских утицаја, постоји посебан тип вашара, али и друге манифестације са вашарским елементима:сабори, манастирске и црквене славе, заветине, гранични сабори, сајмови, фолклорне манифестације, разне „традицијаде” и други – говори наш саговорник.

Трговина, забава, дружење...

Колики је данас значај вашара у Србији? Да ли су у ери глобализације оваква окупљања изумирући остаци културне баштине или мали забрани отпора конзумеризму? Ова и слична питања подстакла су Крстића и његове колеге научнике да сачине зборник „Вашар у пограничју”. Публикацију чији су приређивачи, осим Крстића, социолози Драгољуб Б. Ђорђевић и Драган Тодоровић, издали су новосадски „Прометеј” и Машински факултет у Нишу. На око 350 страница, уз обиље фотографија, истраживачи – социолози, етнолози, политиколози али и инжењери, магистри физичке културе и други – представили су своје утиске са вашара широм пограничног подручја јужне и југоисточне Србије које су обишли. Ове својеврсне социолошке репортаже објављене су, занимљиво, у време кад се навршава 175 година од доношења Уредбе о држању панађура, првог акта у нашој земљи којим је 13. јула 1839. правно регулисано одржавање оваквих манифестација.

– Највеће данашње вашаре у Србији основала је држава после ослобођења од Турака зарад развоја трговине, која је дуго била примарна и преовлађујућа функција вашара. У 19. веку још је преовладавала натурална сеоска производња, па је младој грађанској држави био потребан развој робноновчаних односа. Тада, а и данас, на вашарима у пограничним деловима појављују се и продавци и купци из суседних земаља, на пример, у источној Србији из Румуније и Бугарске. Током целог 19. века вашари су били главна места за обављање трговинског промета. У то време комуникацијска инфраструктура је била веома слаба. Трговачких радњи било је мало и у градовима, а у селима их готово уопште није било. Зато су вашари сеоском становништву били једина прилика да купи одређене потрепштине за живот,пошто на њима продају своје домаће производе. У то време на вашарима доминира трговина домаћим и занатским производима – наводи Крстић.

Од домаћих производа, додаје, продавани су кожа, вуна, платно, одевни предмети и стока. С краја 19. века, индустријска робапочиње да умањује значај занатства. Са установљавањем пазарних дана у варошима, развојем комуникација и ширењем трговачке мреже, важност вашара као места за снабдевање опада.

– Већ између два светска рата дућана је у довољном броју било и по селима. Данас оно што се купује на вашарима, уз неке изузетке, може да се свакодневно купи у радњама. Више на вашарима скоро да нема домаћих производа. Због деградације села и пољопривреде од некадашње продаје стоке, која је била једна од главних одлика вашара, остали су само рудименти. Данас на вашарима влада опсада индустријске робе од метала, пластике и текстила, па трговачки делови вашара умногоме подсећају на „бувље пијаце”.Но, зачуђујуће је колико још има релативно много занатлија, ако имамо у виду да се занат у нашој земљи не подстиче посебно – истиче Крстић.

Тако сеи у данашње време на вашарима могу срести грнчари, ковачи, клонфери, казанџије, бравари, каменоресци, корпари, столари, пинтери, ужари, кројачи, опанчари, ћурчије, воскари...

Од клакера до „зида смрти”

Крајем 19. века вашари добијају и забавну функцију која данас, по мишљењу наших саговорника, има примат.

– Куповина робе за практичну употребу више није толико ради подмиривања стварних потреба, већ због забаве. Купци уживају у непосредном комуницирању, необавезном разгледању и спорадичном ценкању. Купују се и предмети за забавукао што су дечје играчке, а и кућни љубимци су на продају. Врло је раширен облик забаве куповином и конзумирањем хране и пића. Ту су са својим производима бомбонџије, лицидери и сладолеџије и продавци кокица, мекика, шећерне вуне, клакера... У„ћевабџиницо-печењарама” и кафанама под шатрамапије се и весели уз живу „народњачку” музику са певачицама. Ови видови забаве својствени су средовечним и старијим посетиоцима. Ту су и рингишпили, разне вртешке, луна-паркови, „куће страха”, „зидови смрти” и друга средства за забаву која углавном користи млађа популација – сумира наш саговорник.

Вашари су били, понегде и остали, централни друштвени догађаји на којима су се људи дружили, млади упознавали, фамилије се окупљале са свих страна...

– Крајем шездесетих и почетком седамдесетих година 20. века, на неготинском вашару била је раширена појава да девојке за удају шетају у народној ношњи са нискама дуката око врата у пратњи родитеља. У крајевима где има доста гастарбајтеравашари субили, а и сада су, повод да се узму годишњи одмори и дође у свој завичај. У Црну Траву, из истих побуда, за вашар са пријатељима долазе Црнотравци одсељени у Београд или друге градове. Вашари су и поводи за посете и примање гостију. Још се дешава да рођаци и пријатељи из других места после обиласка вашара долазе у госте на ручак, а да се посета враћа на дан вашара или сеоске заветине у њиховим местима. Ова појава је посебно везана за насељенике из села у време индустријализације друштва од педесетих до осамдесетих година 20. века – објашњава Крстић.

Оазе сиромашних

Да су вашари данас еволуирали у бувљаке под отвореним небом сматра и још један приређивач зборника Драган Тодоровић, доктор социолошких наука и доцент на нишком Филозофском факултету.

– Вашар није изгубио на значају, само је престао да се доживљава као изложба традиционалне уметности и народних рукотворина и стимуланс локалним занатлијама за усавршавање и напредовање у послу, претворивши се у оазу сиромашних. Постао је стециште егзистенцијално угрожених категорија становништва – избеглица, незапослених, пензионера, ситних предузетника – које препродајом нискоквалитетне робе обезбеђују преживљавање једнако осиромашеним купцима, али и поуздан извор за попуњавање пресахлих општинских каса додатним приходима од такса и најма продајног простора. Друштвена и економска функција вашара поклекле су пред забавном: народ се задовољава јевтином робом и јевтином забавом. Људи се на тренутак опуштају уз прегласне забавне машине, популарну естрадну музику и брзу храну, скрећући мисли са зебњи из свакодневице – говори Тодоровић.

Милош Марјановић, професор социологије на Правном факултету у Новом Саду и аутор предговора за „Вашаре у пограничју”, такође сматра да данас доминира забавна функција вашара, нарочито код деце и младих.

– С друге стране, средовечни и старији на вашарима се и данас снабдевају свакојаким потрепштинама или тргују стоком и другим производима. Мање је видљива, али је чак и значајнија, друштвена функција која се састоји од многобројних сусретања, окупљања и оживљавања локалне заједнице. Изгледа да се обнављају верска и национална, а у видном успону је и туристичка функција, поготово код људи који су још емоционално везани за свој родни крај – наводи Марјановић.

Традиционални вашарски амбијент и штимунг какве памте старији људи заувек су ишчезли, додаје он, а вашари све више личе на бувљаке и подлежу најезди потрошачког друштва.

– Па ипак, вашари су, као вид народног окупљања, и даље један од начина одржавања, па и оживљавања традиције, мада је на њима она сведена на острвца као што су, на пример, стари занати – истиче Марјановић.

Неискоришћене могућности

Каква је, најзад, будућност вашара? Због невероватне виталности коју су показали, Дејан Крстић сматра да ће још дуго бити актуелни иако су често мењали садржаје и саображавали се духу времена.

– Многа иоле већа места имају по неколико вашара, а сигурно је по бројности у врху Радовница код Трговишта, где се годишње организује једанаест оваквих манифестација. Ни у време социјализма вашари нису сматрани штетним за социјалистичко виђење друштва. У Зајечару је, рецимо, ово време само донело други датум њиховог одржавања, јер су са верског празника померени на Дан ослобођења у Другом светском рату. Некада је на вашарима доминирало сеоско становништво, а сада градско, јер се села губе, али то нимало није утицало на њихову актуелност. Будућност им донекле обезбеђује и то што представљају туристички потенцијал – закључује Крстић.

Драган Тодоровић сматра да би стварност оваквих манифестација, посебно у пограничним, вишенационалним деловима Србије, могла да буде потпуно другачија.

– У ситуацији када се издваја позамашан новац из европских фондова за подстицање мултикултуралистичких и интеркултуралистичких тенденција, вашари у пограничју испостављају се као дивна прилика за стицање нових искустава кроз сусретање са елементима различитих култура и прожимање искуствима других народа. Трговином изворним предметима и представљањем уметничких достигнућа, чувеним народним светковинама вратила би се негдашња атрактивност и делотворно би се подстакла замрла прекогранична трговинска и културна сарадња. О новоупосленој радној снази да и не говоримо – истиче Тодоровић.

Да би се капитализовала туристичка функција вашара, мора се реафирмисати локална традиција, а потребно је и да се организују пратеће верске и фолклорне светковине, попут „Мокрањчевих дана” у Неготину, сматра Милош Марјановић.

– У крајевима где не постоје карневали, вашари имају и улогу ширег народног окупљања и реанимирања локалне заједнице, уз понуду специјализованих производа и услуга тог краја. Шансе да се њихови туристички потенцијали развију су приличне, особито у гастарбајтерским и печалбарским крајевима на североистоку и југоистоку Србије, уколико се интегришу у укупну туристичку понуду, али се у то мора инвестирати и на томе треба вешто, упорно и организовано радити – закључује Марјановић.

-----------------------------------------------

Гуча и „Егзит”

Упитан колико је оправдано велике манифестације попут Гуче или „Егзита” називати масовним, савременим вашарима 21. века, Милош Марјановић одговара:

– То јесу многољудна окупљања, али не у окружењу народне него масовне културе. Уосталом, и данашњи вашари су све више манифестације масовне културе, што се види не само по артиклима који се продају и објектима забаве, него и по начину на који их прате масовни медији, вазда трагајући у њима, са носталгијом, за зрнцима традиционалности. По амбијенту и музици Гуча је много ближа традиционалним вашарима – што се види и по називу „Сабор у Гучи” – са, разуме се, изолованом и наглашеном забавном функцијом и симболима националног идентитета. Афирмација „Егзита” текла је уз много неразумевања, нарочито у почетним годинама, да би у свом жанру постао европски музички фестивал број један на коме су се, кажу, ове године окупили млади из преко 60 земаља света. На овом фестивалу су симболи генерацијског идентитета, урбаности и међународности суштинске карактеристике, док туристичка функција још ни изблиза није довољно искоришћена – сумира Марјановић.

-----------------------------------------------

Библиотека „Пограничје”

Зборник „Вашар у пограничју” део је едиције „Пограничје” у којој је досад објављено седам књига које су део пројекта „Одрживост идентитета Срба и националних мањина у пограничним општинама источне и југоисточне Србије”. Овај подухват, чији је руководилац наш познати социолог Драгољуб Б. Ђорђевић – уједно оснивач едиције и трећи приређивач „Вашара у пограничју” – реализује се на Машинском факултету Универзитета у Нишу, чији је Ђорђевић редовни професор, а под покровитељством Министарства просвете, науке и технолошког развоја.

-----------------------------------------------

Панађур и панаир

На нашим подручјима, објашњава Дејан Крстић, за вашарска окупљања устаљен је назив „вашар”, мађарског порекла, али га је после Другог светског рата у источној Србији заменила реч „панађур”, грчког порекла.

– У Бугарској се јавља и варијанта овог израза – „панаир”. Словенска реч „сајам” данас се користи за манифестације нешто другачијег типа, које такође имају елементе вашара – каже Крстић.

-----------------------------------------------

Прилика за општине

На први поглед вашариизгледају као хаотичне и стихијске друштвене појаве, али их је власт увек приљежно контролисала, каже Дејан Крстић. Разлог је једноставан: на њима се може зарадити. У зборнику „Вашар у пограничју” наводи се да од вашара у Великом Градишту ова општина има чист приход од 1,2 милиона динара.

– У току 19. века држава их је установљавала, одређивала њихово трајање и врсте производа које се могу продавати, а о трговинској размени водила прецизне статистике. За вашаре су и данас заинтересоване локалне самоуправе, које их често и саме установљавају, одређују вашаришта – места за њихово одржавање – обезбеђују електричну енергију, воду, осветљење, асфалт, паркинг, одређују распоред тезги, обезбеђују уз помоћ полиције општу и саобраћајну безбедност, али и наплаћују простор за продају – каже Крстић.