Ništa bez trubača i ringišpila

Vašar, panađur, sabor, pazar, teferič... Već po mnogobrojnosti srodnih reči iz srpskog i drugih jezika, koje označavaju masovna godišnja okupljanja namenjena trgovini, zabavi i društvenim kontaktima, vidi se značaj ovakvih događaja. O njihovoj važnosti svedoči i Cvijićev iskaz da su takvi sabori „u nekom pogledu Srbima ono što starim Grcima behu olimpijske igre”. U našim krajevima ovakve manifestacije registrovane su još u srednjem veku, a bilo ih je i u vreme vladavine Turaka, kaže Dejan Krstić, magistar etnologije i antropologije i viši kustos Narodnog muzeja u Zaječaru.

Po pravilu održavani na dane verskih praznika, zbog čega su njihov raspored beležili i crkveni kalendari, izazivali su radost svih. Trgovci stokom i zanatlije prodavali su životinje i proizvode, devojke i mladići upoznavali su se pod šatorima, deca su se radovala zbog obilja slatkiša i vrteški...

Manifestacije vašarskog tipa su univerzalna pojava i proizvod opšteljudske potrebe za komunikacijom,kao da su utkane u sam kod ljudske psihe, smatra Dejan Krstić.

– Iako su veoma stare, zbog čega ih mnogi smatraju tradicionalnim, ove manifestacije su i aktuelna društvena pojava. Ima ih, u vidu raznih sajmova, i u najrazvijenijim zemljama poput velikog „Sajma ukusa” odnosno hrane, koji se svakog septembra održava u Goriciji u Italiji i ima vašarske karakteristike. Na našim područjima, zbog specifičnih istorijskih prilika i civilizacijskih uticaja, postoji poseban tip vašara, ali i druge manifestacije sa vašarskim elementima:sabori, manastirske i crkvene slave, zavetine, granični sabori, sajmovi, folklorne manifestacije, razne „tradicijade” i drugi – govori naš sagovornik.

Trgovina, zabava, druženje...

Koliki je danas značaj vašara u Srbiji? Da li su u eri globalizacije ovakva okupljanja izumirući ostaci kulturne baštine ili mali zabrani otpora konzumerizmu? Ova i slična pitanja podstakla su Krstića i njegove kolege naučnike da sačine zbornik „Vašar u pograničju”. Publikaciju čiji su priređivači, osim Krstića, sociolozi Dragoljub B. Đorđević i Dragan Todorović, izdali su novosadski „Prometej” i Mašinski fakultet u Nišu. Na oko 350 stranica, uz obilje fotografija, istraživači – sociolozi, etnolozi, politikolozi ali i inženjeri, magistri fizičke kulture i drugi – predstavili su svoje utiske sa vašara širom pograničnog područja južne i jugoistočne Srbije koje su obišli. Ove svojevrsne sociološke reportaže objavljene su, zanimljivo, u vreme kad se navršava 175 godina od donošenja Uredbe o držanju panađura, prvog akta u našoj zemlji kojim je 13. jula 1839. pravno regulisano održavanje ovakvih manifestacija.

– Najveće današnje vašare u Srbiji osnovala je država posle oslobođenja od Turaka zarad razvoja trgovine, koja je dugo bila primarna i preovlađujuća funkcija vašara. U 19. veku još je preovladavala naturalna seoska proizvodnja, pa je mladoj građanskoj državi bio potreban razvoj robnonovčanih odnosa. Tada, a i danas, na vašarima u pograničnim delovima pojavljuju se i prodavci i kupci iz susednih zemalja, na primer, u istočnoj Srbiji iz Rumunije i Bugarske. Tokom celog 19. veka vašari su bili glavna mesta za obavljanje trgovinskog prometa. U to vreme komunikacijska infrastruktura je bila veoma slaba. Trgovačkih radnji bilo je malo i u gradovima, a u selima ih gotovo uopšte nije bilo. Zato su vašari seoskom stanovništvu bili jedina prilika da kupi određene potrepštine za život,pošto na njima prodaju svoje domaće proizvode. U to vreme na vašarima dominira trgovina domaćim i zanatskim proizvodima – navodi Krstić.

Od domaćih proizvoda, dodaje, prodavani su koža, vuna, platno, odevni predmeti i stoka. S kraja 19. veka, industrijska robapočinje da umanjuje značaj zanatstva. Sa ustanovljavanjem pazarnih dana u varošima, razvojem komunikacija i širenjem trgovačke mreže, važnost vašara kao mesta za snabdevanje opada.

– Već između dva svetska rata dućana je u dovoljnom broju bilo i po selima. Danas ono što se kupuje na vašarima, uz neke izuzetke, može da se svakodnevno kupi u radnjama. Više na vašarima skoro da nema domaćih proizvoda. Zbog degradacije sela i poljoprivrede od nekadašnje prodaje stoke, koja je bila jedna od glavnih odlika vašara, ostali su samo rudimenti. Danas na vašarima vlada opsada industrijske robe od metala, plastike i tekstila, pa trgovački delovi vašara umnogome podsećaju na „buvlje pijace”.No, začuđujuće je koliko još ima relativno mnogo zanatlija, ako imamo u vidu da se zanat u našoj zemlji ne podstiče posebno – ističe Krstić.

Tako sei u današnje vreme na vašarima mogu sresti grnčari, kovači, klonferi, kazandžije, bravari, kamenoresci, korpari, stolari, pinteri, užari, krojači, opančari, ćurčije, voskari...

Od klakera do „zida smrti”

Krajem 19. veka vašari dobijaju i zabavnu funkciju koja danas, po mišljenju naših sagovornika, ima primat.

– Kupovina robe za praktičnu upotrebu više nije toliko radi podmirivanja stvarnih potreba, već zbog zabave. Kupci uživaju u neposrednom komuniciranju, neobaveznom razgledanju i sporadičnom cenkanju. Kupuju se i predmeti za zabavukao što su dečje igračke, a i kućni ljubimci su na prodaju. Vrlo je raširen oblik zabave kupovinom i konzumiranjem hrane i pića. Tu su sa svojim proizvodima bombondžije, licideri i sladoledžije i prodavci kokica, mekika, šećerne vune, klakera... U„ćevabdžinico-pečenjarama” i kafanama pod šatramapije se i veseli uz živu „narodnjačku” muziku sa pevačicama. Ovi vidovi zabave svojstveni su sredovečnim i starijim posetiocima. Tu su i ringišpili, razne vrteške, luna-parkovi, „kuće straha”, „zidovi smrti” i druga sredstva za zabavu koja uglavnom koristi mlađa populacija – sumira naš sagovornik.

Vašari su bili, ponegde i ostali, centralni društveni događaji na kojima su se ljudi družili, mladi upoznavali, familije se okupljale sa svih strana...

– Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina 20. veka, na negotinskom vašaru bila je raširena pojava da devojke za udaju šetaju u narodnoj nošnji sa niskama dukata oko vrata u pratnji roditelja. U krajevima gde ima dosta gastarbajteravašari subili, a i sada su, povod da se uzmu godišnji odmori i dođe u svoj zavičaj. U Crnu Travu, iz istih pobuda, za vašar sa prijateljima dolaze Crnotravci odseljeni u Beograd ili druge gradove. Vašari su i povodi za posete i primanje gostiju. Još se dešava da rođaci i prijatelji iz drugih mesta posle obilaska vašara dolaze u goste na ručak, a da se poseta vraća na dan vašara ili seoske zavetine u njihovim mestima. Ova pojava je posebno vezana za naseljenike iz sela u vreme industrijalizacije društva od pedesetih do osamdesetih godina 20. veka – objašnjava Krstić.

Oaze siromašnih

Da su vašari danas evoluirali u buvljake pod otvorenim nebom smatra i još jedan priređivač zbornika Dragan Todorović, doktor socioloških nauka i docent na niškom Filozofskom fakultetu.

– Vašar nije izgubio na značaju, samo je prestao da se doživljava kao izložba tradicionalne umetnosti i narodnih rukotvorina i stimulans lokalnim zanatlijama za usavršavanje i napredovanje u poslu, pretvorivši se u oazu siromašnih. Postao je stecište egzistencijalno ugroženih kategorija stanovništva – izbeglica, nezaposlenih, penzionera, sitnih preduzetnika – koje preprodajom niskokvalitetne robe obezbeđuju preživljavanje jednako osiromašenim kupcima, ali i pouzdan izvor za popunjavanje presahlih opštinskih kasa dodatnim prihodima od taksa i najma prodajnog prostora. Društvena i ekonomska funkcija vašara poklekle su pred zabavnom: narod se zadovoljava jevtinom robom i jevtinom zabavom. Ljudi se na trenutak opuštaju uz preglasne zabavne mašine, popularnu estradnu muziku i brzu hranu, skrećući misli sa zebnji iz svakodnevice – govori Todorović.

Miloš Marjanović, profesor sociologije na Pravnom fakultetu u Novom Sadu i autor predgovora za „Vašare u pograničju”, takođe smatra da danas dominira zabavna funkcija vašara, naročito kod dece i mladih.

– S druge strane, sredovečni i stariji na vašarima se i danas snabdevaju svakojakim potrepštinama ili trguju stokom i drugim proizvodima. Manje je vidljiva, ali je čak i značajnija, društvena funkcija koja se sastoji od mnogobrojnih susretanja, okupljanja i oživljavanja lokalne zajednice. Izgleda da se obnavljaju verska i nacionalna, a u vidnom usponu je i turistička funkcija, pogotovo kod ljudi koji su još emocionalno vezani za svoj rodni kraj – navodi Marjanović.

Tradicionalni vašarski ambijent i štimung kakve pamte stariji ljudi zauvek su iščezli, dodaje on, a vašari sve više liče na buvljake i podležu najezdi potrošačkog društva.

– Pa ipak, vašari su, kao vid narodnog okupljanja, i dalje jedan od načina održavanja, pa i oživljavanja tradicije, mada je na njima ona svedena na ostrvca kao što su, na primer, stari zanati – ističe Marjanović.

Neiskorišćene mogućnosti

Kakva je, najzad, budućnost vašara? Zbog neverovatne vitalnosti koju su pokazali, Dejan Krstić smatra da će još dugo biti aktuelni iako su često menjali sadržaje i saobražavali se duhu vremena.

– Mnoga iole veća mesta imaju po nekoliko vašara, a sigurno je po brojnosti u vrhu Radovnica kod Trgovišta, gde se godišnje organizuje jedanaest ovakvih manifestacija. Ni u vreme socijalizma vašari nisu smatrani štetnim za socijalističko viđenje društva. U Zaječaru je, recimo, ovo vreme samo donelo drugi datum njihovog održavanja, jer su sa verskog praznika pomereni na Dan oslobođenja u Drugom svetskom ratu. Nekada je na vašarima dominiralo seosko stanovništvo, a sada gradsko, jer se sela gube, ali to nimalo nije uticalo na njihovu aktuelnost. Budućnost im donekle obezbeđuje i to što predstavljaju turistički potencijal – zaključuje Krstić.

Dragan Todorović smatra da bi stvarnost ovakvih manifestacija, posebno u pograničnim, višenacionalnim delovima Srbije, mogla da bude potpuno drugačija.

– U situaciji kada se izdvaja pozamašan novac iz evropskih fondova za podsticanje multikulturalističkih i interkulturalističkih tendencija, vašari u pograničju ispostavljaju se kao divna prilika za sticanje novih iskustava kroz susretanje sa elementima različitih kultura i prožimanje iskustvima drugih naroda. Trgovinom izvornim predmetima i predstavljanjem umetničkih dostignuća, čuvenim narodnim svetkovinama vratila bi se negdašnja atraktivnost i delotvorno bi se podstakla zamrla prekogranična trgovinska i kulturna saradnja. O novouposlenoj radnoj snazi da i ne govorimo – ističe Todorović.

Da bi se kapitalizovala turistička funkcija vašara, mora se reafirmisati lokalna tradicija, a potrebno je i da se organizuju prateće verske i folklorne svetkovine, poput „Mokranjčevih dana” u Negotinu, smatra Miloš Marjanović.

– U krajevima gde ne postoje karnevali, vašari imaju i ulogu šireg narodnog okupljanja i reanimiranja lokalne zajednice, uz ponudu specijalizovanih proizvoda i usluga tog kraja. Šanse da se njihovi turistički potencijali razviju su prilične, osobito u gastarbajterskim i pečalbarskim krajevima na severoistoku i jugoistoku Srbije, ukoliko se integrišu u ukupnu turističku ponudu, ali se u to mora investirati i na tome treba vešto, uporno i organizovano raditi – zaključuje Marjanović.

-----------------------------------------------

Guča i „Egzit”

Upitan koliko je opravdano velike manifestacije poput Guče ili „Egzita” nazivati masovnim, savremenim vašarima 21. veka, Miloš Marjanović odgovara:

– To jesu mnogoljudna okupljanja, ali ne u okruženju narodne nego masovne kulture. Uostalom, i današnji vašari su sve više manifestacije masovne kulture, što se vidi ne samo po artiklima koji se prodaju i objektima zabave, nego i po načinu na koji ih prate masovni mediji, vazda tragajući u njima, sa nostalgijom, za zrncima tradicionalnosti. Po ambijentu i muzici Guča je mnogo bliža tradicionalnim vašarima – što se vidi i po nazivu „Sabor u Guči” – sa, razume se, izolovanom i naglašenom zabavnom funkcijom i simbolima nacionalnog identiteta. Afirmacija „Egzita” tekla je uz mnogo nerazumevanja, naročito u početnim godinama, da bi u svom žanru postao evropski muzički festival broj jedan na kome su se, kažu, ove godine okupili mladi iz preko 60 zemalja sveta. Na ovom festivalu su simboli generacijskog identiteta, urbanosti i međunarodnosti suštinske karakteristike, dok turistička funkcija još ni izbliza nije dovoljno iskorišćena – sumira Marjanović.

-----------------------------------------------

Biblioteka „Pograničje”

Zbornik „Vašar u pograničju” deo je edicije „Pograničje” u kojoj je dosad objavljeno sedam knjiga koje su deo projekta „Održivost identiteta Srba i nacionalnih manjina u pograničnim opštinama istočne i jugoistočne Srbije”. Ovaj poduhvat, čiji je rukovodilac naš poznati sociolog Dragoljub B. Đorđević – ujedno osnivač edicije i treći priređivač „Vašara u pograničju” – realizuje se na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Nišu, čiji je Đorđević redovni profesor, a pod pokroviteljstvom Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

-----------------------------------------------

Panađur i panair

Na našim područjima, objašnjava Dejan Krstić, za vašarska okupljanja ustaljen je naziv „vašar”, mađarskog porekla, ali ga je posle Drugog svetskog rata u istočnoj Srbiji zamenila reč „panađur”, grčkog porekla.

– U Bugarskoj se javlja i varijanta ovog izraza – „panair”. Slovenska reč „sajam” danas se koristi za manifestacije nešto drugačijeg tipa, koje takođe imaju elemente vašara – kaže Krstić.

-----------------------------------------------

Prilika za opštine

Na prvi pogled vašariizgledaju kao haotične i stihijske društvene pojave, ali ih je vlast uvek prilježno kontrolisala, kaže Dejan Krstić. Razlog je jednostavan: na njima se može zaraditi. U zborniku „Vašar u pograničju” navodi se da od vašara u Velikom Gradištu ova opština ima čist prihod od 1,2 miliona dinara.

– U toku 19. veka država ih je ustanovljavala, određivala njihovo trajanje i vrste proizvoda koje se mogu prodavati, a o trgovinskoj razmeni vodila precizne statistike. Za vašare su i danas zainteresovane lokalne samouprave, koje ih često i same ustanovljavaju, određuju vašarišta – mesta za njihovo održavanje – obezbeđuju električnu energiju, vodu, osvetljenje, asfalt, parking, određuju raspored tezgi, obezbeđuju uz pomoć policije opštu i saobraćajnu bezbednost, ali i naplaćuju prostor za prodaju – kaže Krstić.