Врхунски зналац језика

Прошле недеље угасио се живот нашег најбољег преводиоца са немачког језика у последњих пет деценија и, слободно се може рећи, једног од најумнијих и истовремено најскромнијих људи које је наша култура имала. Бранимир Бане Живојиновић поштоваоцима добре литературе даривао је, међутим, изванредне преводе прозних, поетских, есејистичких и теоријских дела не само великана немачке књижевности, већ и славних писаца енглеског, француског, руског, италијанског језика. Наше библиотеке препуне су књига које је као танани преводилац потписао Бранимир Живојиновић: ту су Брох, Ман, Гете, Шекспир, Кафка, Новалис, Рилке, Ингарден, Бодлер, Канети, Фриш, Љермонтов, Ахматова, Ниче, Тракл, Хелдерлин, Милтон, Буркхарт, Шилер, Валзер, Целан, Јунг, Виланд, Музил… Све врхунски писци, све капитална дела.

Посредно, са других језика, преводио је поезију и песника старе Кине, Јапана, Египта, Индије, Кореје; њихове је стихове, уз оне изабраних песничких великана Европе, ставио у познату антологију својих препева "Са врхова светске поезије", објављену прошле године у издању Српске књижевне задруге. И то није све… приредио је још књига изабране поезије света: Антологију новије немачке лирике (са И. Ивањијем, 1956), Антологију немачке лирике XX века (са И. В. Лалићем, 1976), Антологију љубавне лирике "Свих времена дар" (1984), Антологију савремене аустријске лирике "Насељени у међуцарству" (1988), Антологију немачке љубавне поезије (2001). И то није све… И сам је писао поезију, објавио је две књиге стихова, показујући истанчано познавање језика и доказујући да – баш како је говорио о свом раду – преводилац мора да савршено познаје матерњи језик да би могао да се упусти у туђе уметничке светове и духовне вртова.

У свету превођења суверено је владао захваљујући том врхунском знању и ерудицији каквом се ретко ко у нашој култури може похвалити. Ипак, скромно је говорио да оригинал најбољих писаца и песника преводилац не може досегнути; у многим случајевима, управо је својим преводима доказао супротно. Преводио је из страсти и љубави према књижевности: многе писце, па чак и великана какав је Гете, безуспешно је, понекад годинама, нудио издавачима. Наилазио је или на неразумевање или на осиромашену касу: тако би преводи "спавали" у фиокама радног стола, да би се – када би их издавач коначно објавио њима дичила цела српска култура.

Кроз ретке интервјуе које је давао новинарима, и у јавним наступима, колегама преводиоцима је препоручивао читање, читање, читање и "великих (па и малих) писаца свог језика", не само модерних већ и старих. Говорио је то из сопственог искуства, и са позиције врхунског зналца језика; а свеједно, свестан да се увек може знати више, скромно је, потписнику ових редова, у интервјуу "Политици" пре једва више од 6 година, на питање који му је страни писац највише "измицао", рекао:

"`Унутрашњи разговор` се води са свим писцима које човек преводи, а, што се мене тиче, сваки ми је писац `измицао`. Превођење је увек само непотпуно приближавање оном флуиду који зрачи из дела великих књижевника и представља њихов суштински и естетски квалитет. Свуда, нарочито кад је реч о песмама, морате понешто жртвовати, понечег се одрећи, да бисте спасли душу, и песникову и своју."

На овогодишњем Београдском сајму књига у октобру појавиће се неколико књига на чијим је преводима Бранимир Живојиновић радио: пре свега, ту је преписка Шилера и Гетеа која ће се први пут објавити на српском језику у Издавачкој књижарници Зорана Стојановића. За истог издавача и Гетеово друштво у Београду, подсетимо, Бранимир Живојиновић је, заједно са Мирком Кривокапићем, био уредник Изабраних дела Ј. В. Гетеа. Ту су и збирка поезије Паула Целана коју ће врло брзо објавити Нолит, и ту су и "Гетеове мисли (кроз дела, писма, разговоре)" које је Бранимир Живојиновић скупљао више од 30 година и уобличио у књигу са преко 350 одредница. Књигу ће до Сајма књига објавити "Артист".

Ако, на крају, споменемо да је добитник највиших награда за превођење, оних које му је доделило Удружење књижевних преводилаца Србије у чијем је раду активно учествовао, до оних највиших које друштво даје заслужнима, само по себи се намеће: Бранимир Живојиновић је заслужио да буде установљена награда за преводилаштво која ће носити његово име. Његове колеге преводиоци носе се том мишљу: Бранимир Живојиновић био је на листи Удружења књижевних преводилаца први за добијање националне пензије. Није је дочекао, али будући сјајни преводиоци који тек треба да стасају сигурно би се дичили ако би њихово Удружење додељивало награду за превод која би носила име Бранимира Банета Живојиновића. Било би добро када би Министарство културе Србије подржало ову идеју.