Биће боље други пут

Пула – Уз чашицу шампањца у фестивалском центру „Ћирколо” прослављена је јуче вест да је хрватски филм „Таква су правила” сценаристе и редитеља Огњена Свиличића, с босанским глумцима Јасном Жалицом и Емиром Хаџихафизбеговићем у главним улогама, уврштен у програм „Хоризонти” предстојећег 71. Венецијанског фестивала.

Челници Хрватског аудио-визуелног центра (ХАВЦ) о овоме су јуче говорили с таквим поносом као да је Свиличић већ освојио „Златног лава”. Има за то и разлога – ово је први хрватски филм који ће после 1999. године (Зринко Огреста с „Крхотинама”) бити приказан на угледној и важној Мостри.

Додуше, не у главном, већ у паралелном, али ипак званичном програму, што објективно и јесте велики разлог за честитке, славље и разумљиво претеривање.

Верујем да ће и Филмски центар Србије, можда не с истим жаром и истом количином претеривања, умети да прослави и медијски искористи чињеницу да је српски дебитантски филм „Ничије дете” Вука Ршумовића, који је преко конкурса ФЦС-а подржан финансијским средствима државе, такође одабран за приказивање на 71. Венецијанском фестивалу, и то у веома угледном и популарном програму „Недеља критике”.

После чак два филма у Карловим Варима („Варвари” и „Споменик Мајклу Џексону”), и овим који ће бити у Венецији српска кинематографија бележи значајан број поена.

Разлога за славље јуче су у Арени имали сви који су дошли да од срца поздраве барда југословенског, босанског и хрватског глумишта – ненадмашног Мустафу Надаревића, којем је Хрватско друштво филмских редитеља, у сарадњи с пулским фестивалом, уручило награду „Фабијан Шоваговић”.

Овом приликом приказан је и шестоминутни документарни филмски колаж о лауреату, аутора Мирослава Сикавице. Једна богата каријера у шест минута! Наравно да је за Надаревићев богати опус то недовољно, али је било пригодно и свеобухватно за подсећање.

У изјавама за хрватске медије Мустафа Надаревић је коментарисао ово признање редитеља, истичући да „редитељ мора бити добар познавалац глуме, да ми може дати добра упутства”.

Мислим да су добри редитељи, не крајичком душе, него добрим делом себе, желели да буду глумци – рекао је Надаревић, који за свој посао каже да се „граничи са шашавошћу, лудошћу и да је глума последњи корак ка шизофренији која је опасан терен у који не смем закорачити, али према томе треба ићи да би се нешто добро са улогом могло урадити”.

У последња три дана виђено је још шест такмичарских филмова, од којих ниједан није сасвим задовољио. Сјајну и важну причу (о животу и мукама расељених лица и ратних избеглица), према добро написаном сценарију Јосипа Млакића, има филм „Мост на крају свијета” Бранка Иштванчића, али је, нажалост, редитељ није адекватно искористио.

Разочаравајући је и „Вјетар пуше како хоће” хрватског филмског алтернативца Здравка Мустаћа, јер се филм врти око плаћеног убице, дилера дроге, осионог криминалца и болесне балерине, као незатегнути рингишпил. Много се очекивало од „Косца” Звонимира Јурића, у којем, уз Иву Грегуревића, главну улогу игра Мирјана Карановић (обоје су изврсни), али се, нажалост, мало добило.

Једино је, због своје непретенциозности, добре идеје и сасвим фине реализације, на трен заблистао „Загреб капучино”, редитељске дебитанткиње Вање Свиличић, супруге Огњена Свиличића с којим потписује сценарио.

Уз неколико шољица кафе током обичног ноћног изласка, Свиличићева суочава своје јунакиње, две четрдесетогодишње пријатељице, са сопственим промашајима, животним теретима и страховима, али и страшним осећајем самоће и несигурности.

Сасвим згодно и довољно за филм који ће вероватно имати више успеха на телевизији (и овде је ХРТ један од копродуцената) него у биоскопима.

Фестивал се ближи крају и вечерас ће бити додељене „Златне арене”. Сигурно је да жирију неће бити лако да из овогодишњег мора осредњости, повремено чак и филмских промашаја, изабере филм који ће прогласити најбољим.

Ова, 61. такмичарска сезона хрватских филмова у Пули, изненађујуће је слаба. Што рече један хрватски колега – не рађа шљива сваке године исто. Биће боље следећи пут.