Нови живот на пепелишту

Чачак – Као у лошем путопису, Јово Поповић (55) је са укућанима последњу деценију прошлог века, по невољи, провео свуда помало: у Скопљу, Приштини, Београду и Книну. Где год би се затекао ту га је стизао рат и одлучио је, напослетку, да свој круг српских сеоба затвори у завичајном селу.

Зове се Чиста Мала, у подножју Равних Котара, седам километара од историјског српског града Скрадина, 10 од Водица, 20 од Шибеника.

– Живимо од три хектара земље. Један је под маслином, на другом расту вишње и винова лоза, трећи су њиве и башта. Имамо још два хектара, али их не обрађујемо. Ту су биле мине па су их инжењерци повадили и посекли шуму – каже Јово Поповић за „Политику”.

Он је председник Српског народног већа града Водица на Јадрану и представник српске  националне мањине у том крају, ономад је посетио ћерку и сина у Београду, а затим се упутио у Чачак, где смо се и срели. Овде нема родбине, али рачуна да није без икога свога:

– Веће је покренуло пројекат „Срби у Далмацији” који има за циљ да путем подизања и обнављања засада воћа и винове лозе подстакне економску независност наших сународника. Зато ми није било жао пута, па сам дошао да овде, у Институту за воћарство, замолим да нам као прилог дају саднице вишања, бадема, трешања, шљива и винове лозе које ћемо, у сарадњи са Епархијом далматинском СПЦ, поделити нашим људима у току следеће јесени.

У његовом родном селу, између Прукљанског и Врањског језера и испод куле Јанковић Стојана, до 1991. године живело је хиљаду Срба, будућих бескућника. Њихова огњишта су порушена или минирана, осам мештана убијено, а виногради с укупно милион чокота запустели. Јово је радио у Војном ремонтном заводу „Велимир Шкорпик” у Шибенику, али се са децом и супругом Васком, која је Македонка, преселио у Скопље. Вратио се у Крајину 1992. и настанио у Книну па и отуда морао да бежи после три лета, у Београд, одакле је, као возач у војсци, био прекомандован у Приштину.

Поповићеви родитељи, Љубица и Стојан, остали су у Чистој Малој до пада РСК када су заробљени и одведени у логор на острву Обоњани. Задржани су пола године и ипак ослобођени на захтев Црвеног крста из Женеве. Љубицу нису малтретирали, али су Стојану поломили два ребра, мучећи га стално, и он је са овог света отишао 2004. године. године. Јово се у село вратио 2001. одлучивши да са родитељима и супругом оживи кров под којим Поповићи бораве столећима.

– Српска заједница у Хрватској налази се у веома тешком положају. После великих страдања и патњи током 20 века, наставља се притисак на преостало српско становништво. Посебно изненађује да по уласку Хрватске у ЕУ нема осуде за свакодневне нападе на српску културну, верску и националну баштину. Зато смо принуђени да молимо нашу матицу за помоћ, како бисмо опстали на вековним огњиштима.

Веће Водица је подружница СНВ из Загреба, као највећег и најбоље организованог представничког тела српског народа у Хрватској. Оно ради по принципу сервиса, помоћи и подршке Србима који су остали да живе ту, или се вратили после рата. У селима општине Водице, Чиста Мала, Драгишићи, Гаћелези и Грабовци до рата је живело око 2.000 Срба, сада их је 350. Чиста Мала је највеће међу њима, има и православну цркву из 1897. године, посвећену Светом Николи.

– Данас, 19 година после рата, повратници желе да уз подршку и помоћ матице подигну нове засаде винове лозе и покрену мале винарије у којима ће се производити квалитетно вино од изворних далматинских сорти грожђа као што су бабић, дебит, плавина, дуговез, марештина, плавац мали и мерлот црни. Највећи ослонац наши сународници у Далмацији виде у Српској православној цркви, на чијем је челу епископ далматински Фотије, прави пастир свога народа – беседи Јово Поповић из Чисте Мале у Далмацији.

Г. Оташевић