Троши ли Вучић превише времена на полемику

Да ли политичари треба да воде полемику с медијима? Да ли премијер Александар Вучић, који то често чини, ради праву ствар или губи време и енергију?

Небојша Крстић, маркетиншки експерт, рекао је у интервјуу „Блицу” да је премијер капетан брода и да је нормално да буде присутан и гласан.

„Они који му то замерају не разумеју функцију коју обавља.”

Али саветовао му је и да велику подршку коју ужива третира као инвестицију грађана у бољу будућност, коју не сме да проћерда конфликтима с критичарима и другачије мислећима. Наши саговорници имају различита мишљења о полемици политичара с медијима.

Драгомир Анђелковић, политички аналитичар, каже да у наше технолошки напредно доба медији представљају централну политичку арену и да се пре свега преко њих долази на власт и на њој опстаје.

„Колико су значајни говори и то да пучисти и други превратници који силом узимају власт, по правилу, прво заузимају кључне телевизијске и радио станице. Зато није ни чудо што средствима масовног информисања и у свакодневним, регуларним надметањима, политичари придају толики значај. Они који то учине посвећено и систематски, постижу много веће успехе у вези са задобијањем и одржањем рејтинга од оних који недовољно вреднују улогу медија или су, пак, невични раду у медијској сфери, макар били способни да у сенци ураде за државу многе корисне ствари.”

Анђелковић објашњава и да политичари, уместо да се усредсреде на вођење државе, неретко постану заточеници битке за рејтинг.

„Непрекидно воде неку врсту кампање и на њу троше гро енергије.”

Он каже да је нужно да политичари нађу баланс између медијског деловања у прилог свог рејтинга и државотворног поступања.

„Без првог неће доћи на власт и на њој трајати, а без другог ће у једном моменту бити препознати као бескорисни политиканти од којих друштво нема користи, и као такви ће трајно бити упамћени када се убрзано скотрљају с врха власти. Све је то битније од чињенице да ли неки политичар помно прати медијска кретања и улази у полемике не само са својим колегама већ и са новинарима, блогерима, аналитичарима…”

Анђелковић каже да политичари који умеју медијски да раде упоредо са обављањем државничког посла имају суштинске претпоставке да дуго трају.

„Међутим, ко са обе, уместо с једном ногом, стоји у медијској сфери, тај само купује време пре тоталног суноврата, који је онда неминовност, ма колико висок рејтинг неко време стварао лажну слику о овенчаности ловоровим венцем. И средњорочно, а камоли дугорочно, у политици је ипак од пресудног значаја реалан успех и нема те медијске и полемичке вештине која њега трајно може да компензује.”

Бранко Радун, политички аналитичар, каже да се може рећи да премијер не избегава полемику и да спада у ред политичара који сами полемишу, за разлику од политичара који имају људе који то раде уместо њих.

„На пример, Милошевић и Коштуница нису полемисали, а Ђинђић јесте. То је карактерна особина, али битно је да се не претерује. Неки воле да полемишу а неки не, али то није од пресудног значаја за политичара. То што Вучић полемише је знак зрелости политичког амбијента и демократије јер се износе различити ставови. Када улазите у полемику то значи да третирате туђе мишљење и дајете му равноправни статус без обзира на то да ли то заслужује. Међутим, полемика има смисла ако то заслужује, а премијер улази у неке полемике иако оне то не заслужују. Неко ко води земљу треба да пази с ким полемише.”

Радун сматра да премијер превише улази у полемике и да неке нису вредне пажње, али и да је увек боље полемисати него ћутати.

„Полемика може и да се сроза, нарочито ако је лична, и ретко је код нас добра јер нема културе, већ се често иде на дисквалификацију. Полемичка култура се тек гради и зато је добро да политичари полемишу селективно.”

Ђорђе Вукадиновић, уредник часописа „Нова српска политичка мисао”, каже да је сигуран да Вучић превише времена и енергије троши на своје, не тако бројне, критичаре и да то није добро ни за њега ни за јавни сцену.

„Право је питање зашто то чини. Прва претпоставка је да је то стара навика из радикалског периода и година у опозицији, када је то било примерено, али из садашње позиције је помало неумесно и делује као притисак и претња. Друга претпоставка је да не може да се контролише, то је особина и навика које не може да се ослободи. И треће, то може бити симптом слабости, јер позиције и аргументи нису тако чврсти као што се представљају. То може значити и несигурност у позицију и аргументе јер су крхки и због тога показује вишак нервозе.”