Troši li Vučić previše vremena na polemiku

Da li političari treba da vode polemiku s medijima? Da li premijer Aleksandar Vučić, koji to često čini, radi pravu stvar ili gubi vreme i energiju?

Nebojša Krstić, marketinški ekspert, rekao je u intervjuu „Blicu” da je premijer kapetan broda i da je normalno da bude prisutan i glasan.

„Oni koji mu to zameraju ne razumeju funkciju koju obavlja.”

Ali savetovao mu je i da veliku podršku koju uživa tretira kao investiciju građana u bolju budućnost, koju ne sme da proćerda konfliktima s kritičarima i drugačije mislećima. Naši sagovornici imaju različita mišljenja o polemici političara s medijima.

Dragomir Anđelković, politički analitičar, kaže da u naše tehnološki napredno doba mediji predstavljaju centralnu političku arenu i da se pre svega preko njih dolazi na vlast i na njoj opstaje.

„Koliko su značajni govori i to da pučisti i drugi prevratnici koji silom uzimaju vlast, po pravilu, prvo zauzimaju ključne televizijske i radio stanice. Zato nije ni čudo što sredstvima masovnog informisanja i u svakodnevnim, regularnim nadmetanjima, političari pridaju toliki značaj. Oni koji to učine posvećeno i sistematski, postižu mnogo veće uspehe u vezi sa zadobijanjem i održanjem rejtinga od onih koji nedovoljno vrednuju ulogu medija ili su, pak, nevični radu u medijskoj sferi, makar bili sposobni da u senci urade za državu mnoge korisne stvari.”

Anđelković objašnjava i da političari, umesto da se usredsrede na vođenje države, neretko postanu zatočenici bitke za rejting.

„Neprekidno vode neku vrstu kampanje i na nju troše gro energije.”

On kaže da je nužno da političari nađu balans između medijskog delovanja u prilog svog rejtinga i državotvornog postupanja.

„Bez prvog neće doći na vlast i na njoj trajati, a bez drugog će u jednom momentu biti prepoznati kao beskorisni politikanti od kojih društvo nema koristi, i kao takvi će trajno biti upamćeni kada se ubrzano skotrljaju s vrha vlasti. Sve je to bitnije od činjenice da li neki političar pomno prati medijska kretanja i ulazi u polemike ne samo sa svojim kolegama već i sa novinarima, blogerima, analitičarima…”

Anđelković kaže da političari koji umeju medijski da rade uporedo sa obavljanjem državničkog posla imaju suštinske pretpostavke da dugo traju.

„Međutim, ko sa obe, umesto s jednom nogom, stoji u medijskoj sferi, taj samo kupuje vreme pre totalnog sunovrata, koji je onda neminovnost, ma koliko visok rejting neko vreme stvarao lažnu sliku o ovenčanosti lovorovim vencem. I srednjoročno, a kamoli dugoročno, u politici je ipak od presudnog značaja realan uspeh i nema te medijske i polemičke veštine koja njega trajno može da kompenzuje.”

Branko Radun, politički analitičar, kaže da se može reći da premijer ne izbegava polemiku i da spada u red političara koji sami polemišu, za razliku od političara koji imaju ljude koji to rade umesto njih.

„Na primer, Milošević i Koštunica nisu polemisali, a Đinđić jeste. To je karakterna osobina, ali bitno je da se ne preteruje. Neki vole da polemišu a neki ne, ali to nije od presudnog značaja za političara. To što Vučić polemiše je znak zrelosti političkog ambijenta i demokratije jer se iznose različiti stavovi. Kada ulazite u polemiku to znači da tretirate tuđe mišljenje i dajete mu ravnopravni status bez obzira na to da li to zaslužuje. Međutim, polemika ima smisla ako to zaslužuje, a premijer ulazi u neke polemike iako one to ne zaslužuju. Neko ko vodi zemlju treba da pazi s kim polemiše.”

Radun smatra da premijer previše ulazi u polemike i da neke nisu vredne pažnje, ali i da je uvek bolje polemisati nego ćutati.

„Polemika može i da se sroza, naročito ako je lična, i retko je kod nas dobra jer nema kulture, već se često ide na diskvalifikaciju. Polemička kultura se tek gradi i zato je dobro da političari polemišu selektivno.”

Đorđe Vukadinović, urednik časopisa „Nova srpska politička misao”, kaže da je siguran da Vučić previše vremena i energije troši na svoje, ne tako brojne, kritičare i da to nije dobro ni za njega ni za javni scenu.

„Pravo je pitanje zašto to čini. Prva pretpostavka je da je to stara navika iz radikalskog perioda i godina u opoziciji, kada je to bilo primereno, ali iz sadašnje pozicije je pomalo neumesno i deluje kao pritisak i pretnja. Druga pretpostavka je da ne može da se kontroliše, to je osobina i navika koje ne može da se oslobodi. I treće, to može biti simptom slabosti, jer pozicije i argumenti nisu tako čvrsti kao što se predstavljaju. To može značiti i nesigurnost u poziciju i argumente jer su krhki i zbog toga pokazuje višak nervoze.”