Државна значка

Шта се то до­га­ђа са срп­ском по­ли­ци­јом? Истим сред­стви­ма про­ве­ра­ва се искре­ност не­сум­њи­вог кри­јум­ча­ра опи­ја­ти­ма и сум­њи­вог по­ли­циј­ског ге­не­ра­ла. За­ни­мљи­во, обо­ји­ца су на де­тек­то­ру ла­жи про­шли без зно­је­ња, ти­ко­ва и не­кон­тро­ли­са­них фи­зи­о­ло­шких ре­ак­ци­ја.

Ма­ши­на ка­зу­је да, го­во­ре­ћи раз­ли­чи­то о ис­тој ства­ри, ни­ко ни­је ла­гао, ма­да се, на при­мер, Дар­ку Ша­ри­ћу мо­же да ки­ти ко­ли­ко же­ли, а но­си­о­цу знач­ке не. Пре не­што ви­ше од ме­сец да­на, тач­но у под­не, пред­сед­ник се обра­тио на­ци­ји са дра­ма­тич­ном ди­јаг­но­зом о злим по­ли­цај­ци­ма у са­мом вр­ху. Исто­га да­на, пре­ми­јер је сме­нио све на­чел­ни­ке упра­ва, осим ди­рек­то­ра Ве­љо­ви­ћа, ко­ји је иона­ко не­сме­њив. „Иза­бран је на кон­кур­су”, ре­че Ву­чић. „Ина­че бих и ње­га”.

У про­шли че­твр­так огла­сио се и ми­ни­стар, ре­кав­ши да у вр­ху по­ли­ци­је има не­по­доп­шти­на, бр­ља­ња и те­шких зло­у­по­тре­ба, и да те­мељ­на ис­тра­га сле­ди.

На сре­ди­ни и на дну по­ли­циј­ске пи­ра­ми­де, хи­ља­де по­ли­ца­ја­ца по­ште­но и до­бро ра­де свој по­сао, за не­до­стој­не пла­те и у рад­ним оде­ли­ма ко­ја се по­ла­ко пре­тва­ра­ју у за­кр­пе. Тај се рад раз­би­ја о врх ле­де­ног бре­га. Исти врх ле­по оде­не елит­не је­ди­ни­це за про­сла­ве на Ма­ки­шу. Они та­мо по­ка­жу све што зна­ју, сли­ка­ју се са др­жав­ним кре­мом и дру­гим за­слу­жним гра­ђа­ни­ма. Ако је ту и Ди­кић да нас под­се­ти ка­ко Бог и жан­дар­ме­ри­ја чу­ва­ју Ср­би­ју, уто­ли­ко бо­ље.

Жи­вот и смрт, пљач­ке и раз­бој­ни­штва, ве­за др­жа­ве и под­зе­мља, не­го­ва­на и не­до­дир­љи­ва раз­гра­на­та ма­фи­ја, ра­зор­на ко­руп­ци­ја и на­си­ље да­ле­ко су из­ван сва­ке па­ра­де и ег­зи­би­ци­о­не по­ли­циј­ске иди­ле. Бив­ши пре­ми­јер и ми­ни­стар уну­тра­шњих де­ла Иви­ца Да­чић тек по окон­ча­њу сво­је по­ли­циј­ске аван­ту­ре при­зна­је да га у ве­зи с тим по­сло­ви­ма ни­ко ни­шта ни­је пи­тао. Ни­ти је са сво­је стра­не он то тра­жио. Пи­та­ли су га за­што он­да ни­је под­нео остав­ку, а он ла­кон­ски од­го­ва­ра: „Ни­су ми да­ли.”
Мо­гу­ће је да је за ње­го­вог не­кон­зу­ми­ра­ног ман­да­та бит­но убр­зан про­цес рас­па­да етич­ког окви­ра ко­ји од­ре­ђу­је де­ло­ва­ње по­ли­циј­ског вр­ха. Ако, на­рав­но, та­ко не­што (врх), уоп­ште по­сто­ји, и ако је си­стем ра­да тог рас­кли­ма­та­ног си­сте­ма уоп­ште ускла­ђен с по­тре­ба­ма др­жа­ве. О дру­штву да и не го­во­ри­мо, па се та­ко у све­оп­штој та­бло­и­ди­за­ци­ји ге­не­ра­ли­тет по­ли­ци­је на­шао у слич­ном по­ло­жа­ју с ка­ри­ка­ту­рал­ним срп­ским си­ли­кон­ским из­ло­гом.

Све­јед­но, не­ма зна­ко­ва да је се­ча на­чел­ни­ка упра­ва до­не­ла не­ки бо­љи­так. Ни ов­де, као ни би­ло где на дру­гом ме­сту, не вре­ди чу­ве­на Ста­љи­но­ва фор­му­ла: „Ка­дро­ви ре­ша­ва­ју све.” Не вре­ди док се не про­ме­ни си­стем, а он се не мо­же про­ме­ни­ти на осно­ву не­си­гур­не и сти­дљи­ве на­ја­ве ми­ни­стра Сте­фа­но­ви­ћа.

У срп­ској по­ли­тич­ко-по­ли­циј­ско-ма­фи­ја­шкој мо­чва­ри, те­шко је оста­ти чист. Све­му се мо­же одо­ле­ти, са­мо ис­ку­ше­њу не. Због то­га су ла­ди­це ва­жних по­ли­циј­ских фи­зи­о­но­ми­ја пре­пу­не за­у­ста­вље­них ис­тра­га. Бив­ши ви­со­ки по­ли­циј­ски чи­нов­ник (не­ма чин ге­не­ра­ла), ова­ко опи­су­је ло­ги­ку срп­ске бор­бе про­тив кри­ми­на­ла: „Ако си џе­па­рош, раз­бој­ник ни­жег ран­га, си­гур­но ћеш ро­би­ја­ти. Ако укра­деш блок згра­да, ску­по зе­мљи­ште, при­ста­ни­ште, др­жав­ну стру­ју, ута­јиш по­рез, би­ћеш кон­тро­верз­ни би­зни­смен. И још ће те др­жа­ва по­зва­ти да те пи­та за са­вет ка­ко да иза­ђе­мо из кри­зе. По­ла та­квих сва­ке го­ди­не до­ла­зи на ко­па­о­нич­ка са­ве­то­ва­ња. Знам љу­де.”

Суд­би­ну др­жа­ве и ње­ног по­кро­ви­тељ­ства над круп­ним кри­ми­на­лом од­ре­ђу­ју си­ле из си­ве зо­не по­ли­ти­ке и под­зе­мља. У кре­та­њу тим мрач­ним ход­ни­ци­ма, ком­про­ми­то­ва­ни по­ли­циј­ски ге­не­ра­ли су са­мо фи­гу­ре осред­њег ран­га. Ма­да се сти­че ути­сак да они га­зду­ју сво­јим по­ли­тич­ким го­спо­да­ри­ма. На­вод­но их има­ју у ша­ка­ма, јер о њи­ма зна­ју ви­ше не­го што се сме.
Али, то је са­мо мит­ска чар­шиј­ска за­блу­да. Као што је моћ ми­ни­стра Сте­фа­но­ви­ћа, при­ти­сну­тог док­тор­ском хи­по­те­ком, ско­ро сим­бо­лич­на. Ње­го­ва упо­треб­на по­ли­тич­ка вред­ност на ни­воу је пре­ми­је­ро­вог ми­ло­ср­ђа.

Овла­шна ана­ли­за (от­кри­ве­ног) ка­пи­тал­ног кри­ми­на­ла ука­зу­је нам на све­оп­шту нео­збиљ­ност. Све би то би­ло до­бро за уве­се­ља­ва­ње де­пре­сив­ног на­ро­да, да ни­је смрт­но опа­сно. Зар се Ша­рић у свом естрад­ном на­сту­пу не игра озбиљ­ним ства­ри­ма, па му ни­ко ни­шта не мо­же. Он је до­био сво­ју по­зор­ни­цу, по­на­ша се као од­ва­жни кловн, а та­кви на­сту­па­ју са­мо у цир­ку­си­ма. Да ли је мо­гу­ће да су по­ли­циј­ски чи­нов­ни­ци и дру­ги, још ва­жни­ји ме­ха­ни­зми др­жа­ве, у сво­је вре­ме би­ли под ње­го­вом ша­пом? На­рав­но да је­сте. Моћ без па­ра не­ма зна­ча­ја, а Ша­рић је умео да пла­ти моћ и све­моћ.

То зна­чи да па­ре ко­је ла­ко до­ла­зе го­спо­да­ре етич­ким кор­пу­сом ове др­жа­ве. И на­ка­рад­ним вред­но­сним при­о­ри­те­ти­ма дру­штва. Па се та­ко мо­же раз­у­ме­ти ко­руп­ци­ја и рас­пад про­фе­си­је у по­ли­циј­ском ру­ко­во­де­ћем ти­му. То се не мо­же ре­ши­ти дра­ма­тич­ним сме­на­ма, ни­ти до­жи­вот­ним ман­да­том Ми­ло­ра­да Ве­љо­ви­ћа. Кри­јум­ча­ре­ње ви­ше то­на дро­ге ни­је мо­гу­ће без иле­гал­ног ате­ста ле­ги­тим­не др­жа­ве. Кад се др­жа­ва из­ле­чи од сво­јих де­це­ни­ја­ма на­та­ло­же­них скло­но­сти да бу­де мла­ђи парт­нер Ша­ри­ћи­ма и слич­ни­ма, би­ће спа­сен и по­ли­циј­ски по­сао. Ма ко био ми­ни­стар те си­ле.