Теже до пара него до научних сазнања

У сла­бој при­вре­ди ка­ква је на­ша и у ко­јој ин­ду­стриј­ска про­из­вод­ња ни за де­це­ни­ју не мо­же да до­стиг­не ре­зул­та­те од пре 25 го­ди­на, оче­ки­ва­ло би се да вла­да пра­ва јаг­ма за на­уч­ним и ис­тра­жи­вач­ко-раз­вој­ним про­јек­ти­ма. Да стру­ка и на­у­ка ука­жу на мо­гу­ће прав­це раз­во­ја или ба­рем да ре­ше не­ке кон­крет­не по­слов­не про­бле­ме. Ни­шта од то­га, ка­же за наш лист, ге­не­рал­ни ди­рек­тор бе­о­град­ског Еко­ном­ског ин­сти­ту­та, Дра­ган Ша­гов­но­вић, ко­ји по­сто­ји од 1947. го­ди­не, у чи­јем су ра­ду траг оста­ви­ла нај­ве­ћа еко­ном­ска на­уч­на име­на ове зе­мље. 

– Ни­ко нас не ву­че за ру­кав ни­ти од нас тра­жи са­вет, про­је­кат или ис­тра­жи­ва­ње. Као и сва­ко дру­го пред­у­зе­ће, тру­ди­мо се да до­ђе­мо до по­сла и нов­ца за те­ку­ћу ли­квид­ност, ис­ти­че наш са­го­вор­ник и до­да­је да је „цео наш при­вред­ни ам­би­јент скро­јен та­ко да се углав­ном фа­во­ри­зу­ју стра­не кон­сул­тант­ске ку­ће“. До­не­кле му је ра­зу­мљи­во да се то тра­жи ка­да су у пи­та­њу стра­не до­на­ци­је, по­што се по осно­ву њих на­сто­ји вра­ти­ти но­вац до­на­то­ри­ма, али ни­ка­ко не мо­же да се по­ми­ри са чи­ње­ни­цом да тр­ку са ино­стра­ном кон­ку­рен­ци­јом гу­бе до­ма­ће ку­ће и ка­да је реч о на­шој др­жа­ви или јав­ним пред­у­зе­ћи­ма. По­себ­но ис­ти­че да на­ци­о­нал­не раз­вој­не до­ку­мен­те мо­ра­ју ра­ди­ти на­ци­о­нал­не ин­сти­ту­ци­је, а не стран­ци.

А др­жа­ва, пи­та­мо. Ин­сти­тут је, ипак, на­уч­но-ис­тра­жи­вач­ка ор­га­ни­за­ци­ја. Је­сте, ка­же Ша­гов­но­вић, али Ин­сти­тут се већ де­це­ни­ја­ма са­мо­стал­но фи­нан­си­ра. Не са­мо за­то што је при­ва­ти­зо­ван, већ јед­но­став­но што ми­ни­стар­стви­ма, као што су при­вре­да, фи­нан­си­је или на­у­ка, на­ше услу­ге ни­су нео­п­ход­не. Ис­тра­жи­ва­чи Ин­сти­ту­та ра­де, ре­ци­мо, на не­ким про­јек­ти­ма Ми­ни­стар­ства про­све­те и на­у­ке, али се за то пла­ћа­ју пре­ко Тре­зо­ра. У том сми­слу, рас­по­ла­га­ње овим сред­стви­ма је стрикт­но де­фи­ни­са­но.

Иако се Ин­сти­тут и да­ље ба­ви фун­да­мен­тал­ним ма­кро­е­ко­ном­ским и на­уч­но-ис­тра­жи­вач­ким ра­дом, ода­кле је у по­след­њих се­дам-осам го­ди­на иза­шло три­де­се­так вр­сних на­уч­них са­рад­ни­ка, пре­те­жан обим по­сла сво­ди се на са­ве­то­дав­не услу­ге и про­јек­те јав­ном и ре­ал­ном сек­то­ру. Пре­те­жно у енер­ге­ти­ци и про­из­вод­њи хра­не. Ша­гов­но­вић, и сам еко­но­ми­ста, сма­тра да те две при­вред­не гра­не тре­ба да бу­ду на­ши стра­те­шки раз­вој­ни ци­ље­ви.  

На­уч­но-ис­тра­жи­вач­ко, али и са­ве­то­дав­но тр­жи­ште ве­о­ма је ску­че­но. Не са­мо због ја­ке ино­стра­не кон­ку­рен­ци­је, већ и услед сла­бе ин­ве­сти­ци­о­не ак­тив­но­сти. Би­ло би, сма­тра наш са­го­вор­ник, ве­о­ма ко­ри­сно да сво­ја ма­кро, али и ми­кро зна­ња и са­зна­ња, кроз кон­крет­на ис­тра­жи­ва­ња или про­јек­те, по­ну­ди сво­јој др­жа­ви, а пре­ко ње и бу­ду­ћим ула­га­чи­ма. Др­жа­ва као да се ус­те­же да у тој сфе­ри пре­у­зме ак­тив­ни­ју уло­гу и ис­ко­ри­сти зна­ња ко­ја већ има, у сво­јим ин­сти­ту­ти­ма. Ве­ро­ват­но због то­га као др­жа­ва не­ма­мо основ­не стра­те­шке раз­вој­не до­ку­мен­те на осно­ву ко­јих би­смо зна­ли у ком сме­ру тре­ба ићи и на че­му ин­си­сти­ра­ти. Ако су то енер­ге­ти­ка и хра­на, хај­де да на­пра­ви­мо ду­го­роч­не стра­те­шке до­ку­мен­те и да им се ко­рак по ко­рак при­бли­жа­ва­мо. У том по­гле­ду би и уло­га Еко­ном­ског ин­сти­ту­та, као на­ци­о­нал­ног раз­вој­ног ин­сти­ту­та, до­шла до пу­ног из­ра­жа­ја, сма­тра Ша­гов­но­вић.

На пи­та­ње, шта му је те­же, да се ба­ви на­уч­но-ис­тра­жи­вач­ким ра­дом или да као ди­рек­тор ју­ри за по­сло­ви­ма и па­ра­ма за пла­те, Ша­гов­но­вић без трун­ке за­др­шке при­зна­је да му је мно­го те­жи део по­сла у ре­ал­ном сек­то­ру, јер де­ли суд­би­ну сла­бе при­вре­де, ко­јој, опет, ве­о­ма че­сто ни­је ста­ло до ње­го­вих услу­га и про­из­во­да. Чак и ка­да пру­жи услу­ге ве­ли­ки је про­блем да „ро­бу” на­пла­ти. Ула­зи се у за­ча­ра­ни круг у ко­ме је су­ма по­тра­жи­ва­ња, на ко­ју је пла­ћен по­рез, да­ле­ко ве­ћа од оба­ве­за, а фир­ма је у стал­ном про­бле­му ли­квид­но­сти. „Уме­сто да пред­у­зе­ћа с про­из­вод­ним и дру­гим про­бле­ми­ма од нас тра­же са­ве­те или ре­ше­ња, она као по пра­ви­лу та­кве из­дат­ке нај­че­шће бри­шу из бу­џе­та”. Је­сте те­шко, ка­же на кра­ју Ша­гов­но­вић, али ње­гов по­слов­ни осло­нац и да­ље оста­је ре­ал­ни и јав­ни сек­тор на­ше при­вре­де. По­го­то­во ако се и др­жа­ва од­лу­чи на ја­ча­ње кор­по­ра­тив­ног упра­вља­ња јав­ним пред­у­зе­ћи­ма и ти­ме до­ка­же да и она мо­же би­ти од­го­во­ран вла­сник за ко­га ће ра­ди­ти ква­ли­те­тан ме­наџ­мент.

-------------------------------------------------------------------------

Три године без губитака

 У Институту данас плату између 30.000 и 110.000 динара зарађује 45 радника од чега њих 20 са научним звањима. Институт је давно приватизован и данас је затворено акционарско друштво у власништву шездесетак акционара, али међу њима, тврди Шаговновић, нема Данка Ђунића нити Александра Влаховића. Мада се и даље у јавности та два имена везују за овај институт, они немају ниједну акцију у њему. Претежан број акција поседују бивши запослени и пензионери. Институт већ три године ради позитивно.