Teže do para nego do naučnih saznanja

U sla­boj pri­vre­di ka­kva je na­ša i u ko­joj in­du­strij­ska pro­iz­vod­nja ni za de­ce­ni­ju ne mo­že da do­stig­ne re­zul­ta­te od pre 25 go­di­na, oče­ki­va­lo bi se da vla­da pra­va jag­ma za na­uč­nim i is­tra­ži­vač­ko-raz­voj­nim pro­jek­ti­ma. Da stru­ka i na­u­ka uka­žu na mo­gu­će prav­ce raz­vo­ja ili ba­rem da re­še ne­ke kon­kret­ne po­slov­ne pro­ble­me. Ni­šta od to­ga, ka­že za naš list, ge­ne­ral­ni di­rek­tor be­o­grad­skog Eko­nom­skog in­sti­tu­ta, Dra­gan Ša­gov­no­vić, ko­ji po­sto­ji od 1947. go­di­ne, u či­jem su ra­du trag osta­vi­la naj­ve­ća eko­nom­ska na­uč­na ime­na ove ze­mlje. 

– Ni­ko nas ne vu­če za ru­kav ni­ti od nas tra­ži sa­vet, pro­je­kat ili is­tra­ži­va­nje. Kao i sva­ko dru­go pred­u­ze­će, tru­di­mo se da do­đe­mo do po­sla i nov­ca za te­ku­ću li­kvid­nost, is­ti­če naš sa­go­vor­nik i do­da­je da je „ceo naš pri­vred­ni am­bi­jent skro­jen ta­ko da se uglav­nom fa­vo­ri­zu­ju stra­ne kon­sul­tant­ske ku­će“. Do­ne­kle mu je ra­zu­mlji­vo da se to tra­ži ka­da su u pi­ta­nju stra­ne do­na­ci­je, po­što se po osno­vu njih na­sto­ji vra­ti­ti no­vac do­na­to­ri­ma, ali ni­ka­ko ne mo­že da se po­mi­ri sa či­nje­ni­com da tr­ku sa ino­stra­nom kon­ku­ren­ci­jom gu­be do­ma­će ku­će i ka­da je reč o na­šoj dr­ža­vi ili jav­nim pred­u­ze­ći­ma. Po­seb­no is­ti­če da na­ci­o­nal­ne raz­voj­ne do­ku­men­te mo­ra­ju ra­di­ti na­ci­o­nal­ne in­sti­tu­ci­je, a ne stran­ci.

A dr­ža­va, pi­ta­mo. In­sti­tut je, ipak, na­uč­no-is­tra­ži­vač­ka or­ga­ni­za­ci­ja. Je­ste, ka­že Ša­gov­no­vić, ali In­sti­tut se već de­ce­ni­ja­ma sa­mo­stal­no fi­nan­si­ra. Ne sa­mo za­to što je pri­va­ti­zo­van, već jed­no­stav­no što mi­ni­star­stvi­ma, kao što su pri­vre­da, fi­nan­si­je ili na­u­ka, na­še uslu­ge ni­su neo­p­hod­ne. Is­tra­ži­va­či In­sti­tu­ta ra­de, re­ci­mo, na ne­kim pro­jek­ti­ma Mi­ni­star­stva pro­sve­te i na­u­ke, ali se za to pla­ća­ju pre­ko Tre­zo­ra. U tom smi­slu, ras­po­la­ga­nje ovim sred­stvi­ma je strikt­no de­fi­ni­sa­no.

Iako se In­sti­tut i da­lje ba­vi fun­da­men­tal­nim ma­kro­e­ko­nom­skim i na­uč­no-is­tra­ži­vač­kim ra­dom, oda­kle je u po­sled­njih se­dam-osam go­di­na iza­šlo tri­de­se­tak vr­snih na­uč­nih sa­rad­ni­ka, pre­te­žan obim po­sla svo­di se na sa­ve­to­dav­ne uslu­ge i pro­jek­te jav­nom i re­al­nom sek­to­ru. Pre­te­žno u ener­ge­ti­ci i pro­iz­vod­nji hra­ne. Ša­gov­no­vić, i sam eko­no­mi­sta, sma­tra da te dve pri­vred­ne gra­ne tre­ba da bu­du na­ši stra­te­ški raz­voj­ni ci­lje­vi.  

Na­uč­no-is­tra­ži­vač­ko, ali i sa­ve­to­dav­no tr­ži­šte ve­o­ma je sku­če­no. Ne sa­mo zbog ja­ke ino­stra­ne kon­ku­ren­ci­je, već i usled sla­be in­ve­sti­ci­o­ne ak­tiv­no­sti. Bi­lo bi, sma­tra naš sa­go­vor­nik, ve­o­ma ko­ri­sno da svo­ja ma­kro, ali i mi­kro zna­nja i sa­zna­nja, kroz kon­kret­na is­tra­ži­va­nja ili pro­jek­te, po­nu­di svo­joj dr­ža­vi, a pre­ko nje i bu­du­ćim ula­ga­či­ma. Dr­ža­va kao da se us­te­že da u toj sfe­ri pre­u­zme ak­tiv­ni­ju ulo­gu i is­ko­ri­sti zna­nja ko­ja već ima, u svo­jim in­sti­tu­ti­ma. Ve­ro­vat­no zbog to­ga kao dr­ža­va ne­ma­mo osnov­ne stra­te­ške raz­voj­ne do­ku­men­te na osno­vu ko­jih bi­smo zna­li u kom sme­ru tre­ba ići i na če­mu in­si­sti­ra­ti. Ako su to ener­ge­ti­ka i hra­na, haj­de da na­pra­vi­mo du­go­roč­ne stra­te­ške do­ku­men­te i da im se ko­rak po ko­rak pri­bli­ža­va­mo. U tom po­gle­du bi i ulo­ga Eko­nom­skog in­sti­tu­ta, kao na­ci­o­nal­nog raz­voj­nog in­sti­tu­ta, do­šla do pu­nog iz­ra­ža­ja, sma­tra Ša­gov­no­vić.

Na pi­ta­nje, šta mu je te­že, da se ba­vi na­uč­no-is­tra­ži­vač­kim ra­dom ili da kao di­rek­tor ju­ri za po­slo­vi­ma i pa­ra­ma za pla­te, Ša­gov­no­vić bez trun­ke za­dr­ške pri­zna­je da mu je mno­go te­ži deo po­sla u re­al­nom sek­to­ru, jer de­li sud­bi­nu sla­be pri­vre­de, ko­joj, opet, ve­o­ma če­sto ni­je sta­lo do nje­go­vih uslu­ga i pro­iz­vo­da. Čak i ka­da pru­ži uslu­ge ve­li­ki je pro­blem da „ro­bu” na­pla­ti. Ula­zi se u za­ča­ra­ni krug u ko­me je su­ma po­tra­ži­va­nja, na ko­ju je pla­ćen po­rez, da­le­ko ve­ća od oba­ve­za, a fir­ma je u stal­nom pro­ble­mu li­kvid­no­sti. „Ume­sto da pred­u­ze­ća s pro­iz­vod­nim i dru­gim pro­ble­mi­ma od nas tra­že sa­ve­te ili re­še­nja, ona kao po pra­vi­lu ta­kve iz­dat­ke naj­če­šće bri­šu iz bu­dže­ta”. Je­ste te­ško, ka­že na kra­ju Ša­gov­no­vić, ali nje­gov po­slov­ni oslo­nac i da­lje osta­je re­al­ni i jav­ni sek­tor na­še pri­vre­de. Po­go­to­vo ako se i dr­ža­va od­lu­či na ja­ča­nje kor­po­ra­tiv­nog upra­vlja­nja jav­nim pred­u­ze­ći­ma i ti­me do­ka­že da i ona mo­že bi­ti od­go­vo­ran vla­snik za ko­ga će ra­di­ti kva­li­te­tan me­nadž­ment.

-------------------------------------------------------------------------

Tri godine bez gubitaka

 U Institutu danas platu između 30.000 i 110.000 dinara zarađuje 45 radnika od čega njih 20 sa naučnim zvanjima. Institut je davno privatizovan i danas je zatvoreno akcionarsko društvo u vlasništvu šezdesetak akcionara, ali među njima, tvrdi Šagovnović, nema Danka Đunića niti Aleksandra Vlahovića. Mada se i dalje u javnosti ta dva imena vezuju za ovaj institut, oni nemaju nijednu akciju u njemu. Pretežan broj akcija poseduju bivši zaposleni i penzioneri. Institut već tri godine radi pozitivno.