Кина мами гастарбајтере

"Чајна дејли", пекиншки дневник на енглеском језику, објавио је недавно необичну уредбу за кинеске прилике: страним резидентима се даје право да купују или граде куће у Пекингу, уколико од градског Бироа за јавну безбедност добију потврду да су у Кини живели и радили најмање годину дана. Кућу или стан могу купити сви који су у Кини запослени, било у кинеским, било у страним фирмама, или се налазе на студијама, или на научноистраживачким пословима. Власници ће, само, бити обавезни да куће сами користе, а не да их изнајмљују другима.

Некоме ко је дуго живео у Пекингу у стамбеном комплексу за странце, чији је улаз чувала војна полиција, оваква информација неминовно намеће два питања. Прво, да ли Кина, која је по западним политичким мерилима још затворена земља, либерализује систем својине ако страним држављанима нуди некретнине на кинеском тлу? Друго, коме се, таквом понудом, излази у сусрет?

Одговор на прво питање је, по свему судећи, условно потврдан. Кина у реформи има устаљену праксу да експериментише и улази у промене на основу искуства са пилотским пројектима. Врло је вероватно да ће за Пекингом, ако посао крене без већих тешкоћа, следити други велики, па можда и неки мањи, градови, јер странаца има, на разним пословима, широм Кине.

Одговор на друго питање – ко су странци који би били заинтересовани да себи граде куће по Пекингу, кад Пекинг није ни Париз ни Лондон – крије се у све израженијој потреби Кине да, са преласком на модернију технологију и организацију рада у софистицираним индустријским гранама, привлачи и на дужи рок задржава искусне и  квалификоване раднике из развијеног света, особито техничке стручњаке и модерне менаџере.

Кина има 1.600.000 младих инжењера, више него иједна друга земља, али свеједно нема довољно својих људи за нове експанзивне послове у глобалним размерама. Процењује се да ће кинеским компанијама које послују на светском тржишту за једну деценију бити потребно 75.000 менаџера са међународним искуством. Таквих стручњака сада нема више од пет хиљада.

Овај проблем је први пут уочен 2003. Од тог времена и кинеске фирме настоје да просто намаме стране гастарбајтере у Кину. Дошљаци, заправо, и јесу и нису гастарбајтери. С једне стране, долазе у туђу земљу, трбухом за крухом, да добро зараде. С друге стране, они радије продају своје знање, него што стичу туђе, у новој средини.

Нема потпуно поузданих података о томе колико странаца ради у Кини. Регистровано је око пола милиона страних фирми и претпоставка је да сваку од њих води бар по један странац. Али, стране фирме често воде Кинези из Хонгконга, Макаоа или са Тајвана који се у Кини не броје у странце. Уз то, у великим страним компанијама или у компанијама са мешовитим капиталом, које су заједнички подухвати, флуктуација страних стручњака је врло велика, јер се они шаљу да устале поједине послове и оспособе домаћу радну снагу, па се често не зна колико дуго бораве у Кини. Таквима је Кина обично "једна од земаља" за коју нису дуже везани и из које одлазе након обављеног посла, да би своја места уступили другима за неке друге нове послове. Такви неће куповати куће у Кини.

Пекиншка штампа помиње између 340.000 и 400.000 страних стручњака и квалификованих радника који у овом тренутку раде у кинеским предузећима или кинеским институцијама. Око сто хиљада њих су Јапанци, најчешће техничари и инжењери у пензији, који у Кини мање напорно раде него некад код своје куће, а за високу плату, уз, такође високу, јапанску пензију. (У ове бројке нису урачунати радници из Хонгконга, Макаоа и са Тајвана.) Процењује се да последњих година у Кину годишње дође и до двеста хиљада оваквих гастарбајтера.

Наравно, Кинези ове људе не плаћају тако добро као што би их плаћали Американци. Али их не плаћају ни слабије него што америчке фирме у Кини плаћају кинеске стручњаке. А кинески менаџер средњег нивоа, запослен у западној компанији у Пекингу или Шангају, зарађује годишње између 27.000 и 32.000 долара.

Међу странцима на кинеској плати највише је плаћен један јапански врхунски стручњак за производњу компјутера – преко 90.000 долара годишње, односно преко 7.500 месечно. Најмање зарађују млади људи који у обдаништима и основним школама предају неки страни, најчешће енглески, језик – између 4.500 и 5.500 јуана, односно између 584 и 714 долара месечно. Али, они имају плаћен смештај, обезбеђену здравствену заштиту, бесплатне авионске карте, премије за добар рад и слично. Они често и нису гастарбајтери, него студенти или постдипломци који су дошли у Кину да, испомажући се наставом у кинеским школама, сами усаврше кинески језик или спреме докторске дисертације. Страни професор универзитета, пак, није на кинеском универзитету мање плаћен него код куће.

Већина ових људи каже, у анкетама, да може да уштеди чак и кад мисли да има шкртог послодавца. У Кини се живи скромније, а радно и животно искуство које се стиче је "непроцењиво". Кина, кажу, опчињава човека и никад га не оставља равнодушним.