Опанак за јапанског цара

У центру Врњачке Бање занатска радња Славка Стругаревића постала је заштитни знак овог градића, туристи овде навраћају да са уживањем загледају у рукотворине овог чувеног мајстора који већ деценијама уметничком вештином прави српски опанак.
Потражња је огромна. Прво зато што Славко и нема конкуренције, а и стари занати изумиру, тешко је данас у Србији наћи добру занатску радњу која израђује овај важан део националне ношње, али и зато што се овај мајстор прочуо и ван граница наше земље, јер је направио највећи опанак на свету. Опанак за Гиниса дугачак је 3,2 метра, а тежак 222 килограма. Одговарао би броју 450, а то значи да би човек требало да је висок 20 метара и тежак једну тону да би га обуо. Рађен је на калупу тешком 1.080 килограма, и уз помоћ две дизалице.

–За њега се чуло и до Саудијске Арабије – прича мајстор Славко. – Чак су долазили код мене људи из саудијске амбасаде и нудили ми прво десет хиљада, а затим 16.000 евра за њега, јер они имају музеј највећих експоната који има дневно око пет хиљада посетилаца. Дали би ми и више, али ја и не бих волео да га продам, такав опанак више не бих могао да направим. За њега је потрошено 10 највећих биковских кожа и четири кубика врбове грађе.

Из иностранства Стругаревић је добијао захтеве за куповину на велико мањих опанака, али није могао да одговори тим понудама, јер каже да нема услове да направи више од два пара опанака дневно. За израду оних најфинијих, од псеће коже, раднику је потребно недељу дана.

– Тешко је одговорити потражњи, јер нема довољно мајстора са којима бих радио. Опанчари су стари људи, ретко се ко од млађих прихватио овог посла, само за годину дана умрло је осам мајстора, остало је још њих пет-шест на које могу да се ослоним.

Посла има, данас скоро свако село има културно-уметничко друштво, од вртића до пензионерских удружења, сви организују фолклорне групе, али мало је радника мајстора, каже Славко.

Стругаревић је отворио опанчарску радњу још давне 1961. године, а опанчарством се бави шест деценија. Почео је 1948. године да ради у задрузи, после је ишао у вечерњу занатску школу која је трајала три године, положио је испит за калфу, да би после четири године полагао мајсторски испит у Краљеву и постао висококвалификовани мајстор.

Данас ради све врсте опанака, дечје, за одрасле, македонски, шопски, влашки, банатски, шумадијски опанак...

Славкова радња проглашена је прошле године за најбољу занатску радњу старих заната. Награду му је доделила Привредна комора Србије. Туристички савез Србије прогласио је Славка за мајстора који производи најбоље сувенире. На београдском Сајму коже и обуће учествује већ више деценија, а 2000. године је поздравним говором отворио ову манифестацију.

Колико у изради опанака, подједнако ужива и у здравицама. Позивају га на свадбена весеља и испраћаје у војску да као обдарени говорник поздрави младенце, сватове, кумове, војнике који одлазе на одслужење војног рока. Он то са великом умешношћу ради и ужива и у том говорном занату. Када смо га недавно посетили управо је на био на једној свадби у суседству. Девојка се удала за момка из Шкотске па су чика Славка звали да их благосиља. А он је, прича нам, пред званицама дигао чашу за "очување српске традиције, прела, посела и свадбених весеља" и пожелео "у свако ћошенце по детенце, а у средину на десетину".

– Највећи аплауз сам добио – каже мајстор Славко – када сам поручио "да се Срби широм света сложе и да им Ахтисари ништа не може".

Стругаревић није у крају познат само као врстан опанчар и здравичар, већ и по дару памћења, у даху може да исприча 450 врста заната, а овом списку увек придода и понеко од нових, као на пример "шанер, отимач, превртач, тајкун...".

– Најбољи сам опанчар у Србији, још само да се по Бањи провозам у "мицубишију" – открива нам у шали своју жељу. Наиме, један Славков опанак стигао је и до двора јапанског цара. Када је пре неколико година био земљотрес у овој далекоисточној земљи послао је јапанској деци као дар 30 опанака и шајкача, а јапанском цару даривао је опанак дужине један метар. Добио је дојаву да је цар примио поклон, а по јапанском закону цар је дужан да поклон и узврати ономе од кога је примио.

Па, каже у шали Славко Стругаревић, ја бих волео да се по Бањи провозам у "мицубишију". Шта је један "мицубиши" за јапанског цара.