Игра маште и стварности

Име ми је Артур Гордон Пим… Овако почиње дневник једног од најпознатијих авантуриста светске књижевности, јунака чија су путовања по Јужним морима понела многе читаоце да почну да верују како је све то била стварност. Ништа чудно ако се зна да је "Авантуре Гордона Пима" писао нико друго до Едгар Алан По, славни Американац, који је у својим делима започео многе жанрове, од кримића до мистике, преплићући њихове резултате.
Али, није Гордон Пим једини Поов авантуриста који је писао дневник. Ваљало би споменути и другог, Џулијуса Родмана, чије су записи схваћени тако реалним да су чак као доказ научне експедиције споменути у једном извештају у америчком Сенату 1840. године а, у ствари, припадају Поовом роману "Преко Стеновитих планина. Дневник Џулијуса Родмана".

И Гордон Пим и Џулијус Родман припадају машти Едгара Алана Поа, а од пре неколико дана о њиховим путовањима можете читати у најновијој књизи "Романи" Едгара Алана Поа које је објавио "Рад", заокружујући Поова дела на нашем језику и остварујући издавачки подухват вредан хвале. Роман "Авантуре Гордона Пима" превела је на српски Исидора Секулић и објавила га 1925. године. Патина, необични изрази и ток реченице којим Исидора Секулић прати Гордона Пима кроз све догађаје и авантуре дају овом преводу велику привлачност, и враћају романтику оног времена у којем је дело настало, а то је прва половина 19. века. Други Поов роман, "Преко Стеновитих планина" за "Рад" је сада превео Милутин Јефтић, такође погодивши атмосферу великих експедиција из оног доба.

Едгар Алан По (1809-1849) један је, како је критика већ оценила, од највећих али и најнесрећнијих америчких песника. Његова слава је, иронично, кренула из сасвим другог дела света, из Европе, где су вредност онога што је писао схватили прво у Француској и Енглеској (занимљиво је да је први који је Европи указао на вредност литературе Едгара Алана Поа био песник Шарл Бодлер, који је и превео "Авантуре Гордона Пима" на француски). Ехо тог одушевљења Поовим делом, од Бодлера до Жила Верна, "вратио" се у Америку, те тамо и данас проучавају све што је По за свог кратког живота, испуњеног алкохолом и коцком, написао.

Роман "Авантуре Гордона Пима" По је прво почео да објављује у наставцима у јануару и фебруару 1836, у часопису Јужни књижевни гласник, у Ричмонду, у Вирџинији. Главни јунак на свом дугачком путовању по Јужним морима наилази на необично племе потпуно црне пути, и црних зуба. Урођеници су застрашени повременим изненадним посетама белих људи и белих олуја, потресима иза којих остаје хаос… У време када је По писао ову дневничку повест, у свету а нарочито у Америци била је у моди теорија Џона Кливза Сима (критичари сматрају да се По поиграо именима: Пим уместо Сим) по којој је земља по средини шупља и "отворена на половима". Сим никада није успео да скупи довољно новца да крене у експедицију и то докаже, али Пим креће на овакав пут и на њему мистериозно умире. По је почео да Дневник објављује као тобож стварни, само "заогрнут фикцијом", али су доживљаји његовог јунака уверили сваког читаоца да је – колико год стварност умела да буде фантастичнија од маште, овде реч о измишљеној авантури.

Ништа мање измишљене су и пустоловине Џулијуса Родмана у роману "Преко Стеновитих планина", које је Едгар Алан По прво почео да објављује од јануара 1840. у "Бартоновом часопису за господу"; реч је наводном извештају из 1792. "о првом преласку цивилизованог човека преко Стеновитих планина Северне Америке". Овај други Поов роман није касније објављен као књига и после шест наставака је завршен; прекинуо га је По јер му власник часописа више није исплаћивао хонорар. У овом делу које је По писао на основу прецизно одабраних података о разним експедицијама, главни јунак Џулијус Родман креће уз Мисисипи ка далеком северу. Писац није оставио траг због чега је писао овакво дело, нити је критика успела да га дешифрује али многи верују да би, у случају да се ради о истинитом догађају, Џулијус Родман био "први Европљанин који је прешао Стеновите планине."

Како ћемо читати оба романа која нам је сада, у једном тому, подарила издавачка кућа "Рад" зависи од тога колико смо склони да верујемо у машту и стварност. Како Јовица Аћин у кратком поговору каже, приповедачка снага којом је Едгар Алан По исписао ова два романа учинила је да се непрекидно питамо да ли је пред нама веродостојни историјски документ или инвенција особене имагинације.

-----------------------------------------------------------

Наздравичар

Едгар Алан По не престаје да буди интересовање. Писац који је "играо" на сентимент и на ефекат јер, сматрао је, пажња читалаца не може да се дуго држи, има данас своје "фанове" који повремено пуштају збуњујуће информације о Поовом животу. Тако су се ових дана по светској штампи појавиле две вести: у једној се тврди да је По умро од беснила (тачан узрок смрти није никад установљен – писац је нађен у бесвести на улици у Балтимору, у туђој одећи, 3. октобра 1849. а умро је четири дана касније, не долазећи свести да објасни шта му се десило).

У другој се вести, пак, тврди да је откривен тајанствени Поов наздравичар који од 1949, сваке године, у цик зоре 19. јануара долази на Поов гроб да писцу наздрави чашицом коњака и остави три руже. Није се никада открило ко је наздравичар, али се 15. августа 2007. јавио извесни Сем Порпора, историчар Вестминстерске цркве у Балтимору, где је По схрањен, изјављујући да је он тај ритуал покренуо 1960. године, а да је прича о 1949. смишљена лаж како би се прикупио новац за цркву. Прича није, међутим, потврђена нити се детаљи о ритуалу које је Порпора изнео слажу са чињеницама.