Родитељи за памћење

Оно што нас неколико није остварило, успео је мртви Петар Лубарда. Покушавали смо, нас шесторица другара, да се окупимо и мало оговарамо живот. Али нам се није дало. Прошли су месеци и сада нам је жеља да још једном видимо слике великог Лубарде изложене у згради РТС-а, учинила да се сусретнемо.
Наравно, после посете изложби свратили смо у "Последњу шансу" на Ташмајдану, у којој смо некада зоре дочекивали. Неко међу нама помену сликареву супругу Веру која се под старе дане злопати. То би ненадани повод за разговор о старости. Не знам шта ми би и откуда то дође, али испричах друштву о страху моје мајке која се годинама бојала да не падне у постељу и не буде некоме на терет, макар то била и њена деца. Жеља јој се испунила. Боловала је само неколико дана и умрла је на путу за Београд, у близини Љига, у амбулантним колима.

– Ти ни не знаш колико си срећан човек – рече Богдан, архитекта у пензији. Ја занемех. Шта тај човек говори, да будем срећан што ми је мајка умрла. Нисам знао шта да му одговорим, како да реагујем на те његове речи.

– Видим да ме ниси разумео. Твоја мајка је однекуд добро знала шта значи болестан, онемоћао човек у позним годинама и колики је то терет за породицу. Ја сам уништио брак због моје мајке коју сам више од десет година неговао, непокретну и дементну. Напустили су ме жена и деца, а ја остао уз њу. Данас живим сам – исприча Богдан, па помену и недавни случај девојке која је убила болесну мајку и себе, јер више није могла да издржи терет који се био свалио на њу. Објасни да је покушавао да смести мајку у неки старачки дом, али му је свака препрека у остварењу те замисли долазила као олакшање. Он, заправо, није желео да је тамо смести, јер је био тако васпитан да поред мајке остане до њеног коначног одласка.

Одједном, за столом се поведе жустра расправа о томе да ли сместити остареле и болесне родитеље у неки старачки дом или бити уз њих до краја. Даљи разговор међу нама показа, бар се мени тако учини, да данас у Београду готово нема одраслог човека који није имао такав проблем. За смештај у државним старачким домовима треба јака веза, а богами и паре, а у приватним само паре. Али толико, најмање 700 евра, да ниједна породица са просечним примањима не може то да приушти, макар одвајала од уста и издавала мајчин или очев стан.

– Хеј, замислите мене, болесног и онемоћалог, са више од седам банки живота, који мора да чува свог ћалета од 95 година. Пре неку ноћ, изађем у касним сатима да попушим цигарету испред куће. Кад ето ти мог маторца. Није му било тешко да се обуче и сиђе са горњег спрата. Строгим гласом ми рече: "Полази на спавање". Гледам га и не могу да верујем. Душа му у носу, а он мени заповеда, као да сам још основац – каза Веља, адвокат.

Тада настаде смех за столом. Инжењер Добрило исприча како му мајка од 97 година пребацује што је чешће не посећује, не може она саму себе да гледа. Ништа му није помогло то што јој је објашњавао да он није више њен клинац, да је оматорио, јер му је већ 66 година.

– Шта да вам причам, ја окилавих и погрбих се носећи мајку од кревета до купатила и натраг. Једном јој рекох да ће ми помоћи да је лакше одведем до тоалета ако се опусти а не да се удрвени. А она, без имало сажаљења: "Знаш, Станимире, изгледа да ћеш морати да идеш на обуку како да ме без велике муке водиш у купатило". Пре неки дан, једва долазећи до ваздуха, јер сам је практично носио на прсима, а у њој има више од 70 килограма, изланух се и рекох да ћу умрети, ако тако настави. Она, као да једва дочека да тако нешто кажем, сачека ме иза кривине: "Шта ћеш, сине, ако ти је тако суђено. Једном се мора мрети". Људи, моја рођена мајка ниједном не рече да је ред да прво она умре, а да мени још није време за тако ружну ствар – изјада се пензионисани пилот Станимир.

Сви смо се некако унели у разговор, једино је правник Петар ћутао и гледао у страну. Кад расправа начас утихну, упитах га о чему размишља.

– Сад сте ме овим причама подсетили на мог оца који је пре двадесетак година умро у Црној Гори. Из завичаја су нам јавили да је тата тешко болестан и да му лекари дају још неколико месеци. Кад смо се окупили у болници, тражио је да га одмах изведемо и да он више неће да труне у болничком кревету. Иако се од њега крила дијагноза, као да је наслућивао да му се примакао крај. Мислили смо да жели кући да се врати. Међутим, захтевао је од мене и мог старијег брата да га одведемо у планину, у катун, тамо где је некада месеце проводио чувајући стоку – застаде на тренутак Петар. Као да је покушавао да се сети сваког детаља о последњим данима оца.

Онда продужи да прича о мукама које су имали док су нашли онај руски џип, "газ", јер су једино тим возилом могли да стигну до планинских висова. Ипак, једно парче пута су морали да пређу пешице.

– Брат и ја носили смо оца на рукама, као носила, јер смо само тако могли да идемо некаквим козјим стазама. Највише смо се уплашили када смо прелазили планинску речицу. Бојао сам се за брата, да се не оклизне на неки облутак. Иако је било лето, речица је била ледена. Гацали смо по њој, а хладноћа нам је улазила у кости. Гледао сам у очеве мршаве ноге и готово спарушене вене. Некада су те ноге биле јаче и од земље. На њима је прешао десетине хиљада километара. Био је снажан, пун живота. Уморни од пута, стигли смо у катун предвече. Отац је тражио да највећи део времена проведе испред кућице. Као да се опраштао од природе. Умро је после три дана – уздахну Петар и поново заћута.

Станимир, Велимир и Богдан, као да је неко дириговао њима, рекоше у један глас: "То је прави крај".

Мислио сам како смо сви ми који седимо за столом родитељи који ће, на овај или онај начин, бити упамћени. Шта ли ће о нама причати наша деца? Шта ће бити са нама?