Сламка међу вихорове

Од почетка разбијања заједничке државе ниједна политичка гарнитура није се потрудила да реално сагледа развој међународних односа и место и улогу Србије на геополитичкој карти света. После пада Бeрлинског зида, Србија се понашала као да се ништа не дешава. Испало је да је Србија постала независна држава када више ниједна бивша југословенска република није хтела да остане у некој, ни најлабавијој форми државне заједнице са њом. Чак је затражиламеђународно признање и чланство у УН, погазивши образ отаџбине Србије и њену државност још од времена Немањића. Никако да изађеиз стања геополитичке дезоријентације.

Србија је, управо због неразумевања развоја односа на геополитичкојсцени, била и остала „једна сламка међу вихорове” и „сирак тужни без нигђе никога”. Неретко се са многима свађала,а још чешће прихваталауцене и понижења, све мању шаргарепу,а све већи штап. Нисмо ишли проблемима у сусрет, предлагали решења,а у џепуимали резервну варијанту, већ по правилу каскали за њима и прихватали (на своју штету) туђа решења. Хвалили се некаквим лидерством у региону, формулисали спољну политику на бази некаквих стубова и недораслих стратешкихпартнерстава, промовисали мантре да ЕУ нема алтернативу, затим и Косово и ЕУ, па онда и Русија и ЕУ,да би дошли до тога да намНемачка треба да буде „мотор развоја” и да „сви који чак и помишљајуда ћемо преживети без ЕУ лажу”.

Некритички смо прихватили „транзицију”, не схватајући да њенобеcпоговорно спровођење, по замисли и стратегији мултинационалногкапитала, међународних финансијских институција и трговинских лобија, води привреду земље у неоколонијални статус, који је у неким сегментима, безобзирнији од класичног колонијализма.

Због свега се, оправдано, поставља суштинско питање:да ли Србија има територијални, економски и политички суверенитет? Истина, у ериглобализације малим и економски слабим државама веома је тешко даочувају свој суверенитет. Добро знамо како Србија стојисатериторијалним суверенитетом над петнаестак процената своје територије, над светом српском земљом, али није у завидном положају ни када су у питању и економски и политички суверенитети. Довољноје погледати стање у банкарском, али и у производном сектору. Страни фактор утиче на доношење важних државних одлука, чак и на формирање влада. У таквим условима угроженог и/или окрњеног суверенитета земља постаје банана држава, са веома погубним последицама по своје грађане.

Да ли у Србији постоје снаге способне да формулишу државни и национални интерес, поставе циљ и разраде стратегију за излазак из садашње нимало завидне свеопште ситуације у земљи и њеног места и улоге у свету. Да дезоријентисаном народу, посебно млађим генерацијама, поврате наду и веру да им држава може створити услове да остану у својој отаџбини и радом обезбеде пристојан живот достојанчовека. Само ако Србија паметно ангажује своје материјалне и посебно људске потенцијале, има шансе да изађе на пут опоравка и оздрављења. Оно што дође са стране биће веома скупо и са уценама. Да већ једном схватимо да се опоравак не гради искључиво на страном капиталу.

Потребни су нам државници са визијом, оптимисти, који ће знати да адекватно ангажују све релевантне факторе друштва, посебно некомпромитоване и компетентне интелектуалце са интегритетом, искуством и знањем, у осмишљавању и дефинисању три најважнијадржавна и национална циља: уређење државе, очување њене целовитости и безбедности и стварање услова да се Србија уврсти у редекономски развијених држава света. Да схватимо ко су нам пријатељи у свету и чију подршку, помоћ и разумевање, без уцена и ултиматума, можемо да очекујемо. Да се држава Србија коначно врати отаџбини Србији и њеним вредностима.

Амбасадор у пензији