Политичари се плаше привредника

"Да нам је економија јача, да у Србији послује сто америчких и педесет енглеских врхунских компанија и свет би имао више разумевања за нас, па бисмо лакше решавали и проблем Космета и друга политичка питања. Али пошто то није тако, пошто ми стално претимо целом свету и инвеститори су обазривији: шта ће бити са њиховим улагањима ако ти љути људи заиста прекину дипломатске односе."
И управо у недовољној владиној посвећености ономе од чега се живи – економији – и уз то великом уплитању политике у привредне токове, Зоран Дракулић, један од најпознатијих српских бизнисмена, председник "Ист поинта", другог српског извозника и "прве српске мултинационалке", са седиштем на Кипру, види узроке спорог опоравка српске економије. Очигледно и под снажним личним утиском вишемесечних збивања око неславног завршеног првог и протекле недеље расписаног другог тендера за продају Рударско-топионичарског басена Бор.

Дракулићева, у првом надметању, другопласирана фирма, потврђује, спрема се да трчи и други круг. Сада са стартних позиција које је летос понудила влади. Са поруком руском "Бејзик елементу" да припреми милијарду долара ако мисли да победи, али и дубоким убеђењем да га овдашња влада од почетка не жели као купца.

Зашто? Да ли је то цена Вашег краткотрајног политичког ангажмана завршеног сукобом са садашњим премијером и ДСС-ом или је посреди нешто друго?

Има свега. И тога, и материјалних интереса неких људи у региону, и у последње време руског фактора који се из политике сели у економију. То потврђују и чињенице: прво, дата је шанса и три пута продужаван рок румунској компанији за коју је било јасно да не може да испуни уговорне обавезе, затим се одустало од преговора са нама као другопласираним, иако је за то било законских могућности и, на крају, уочи расписивања новог тендера, премијер, уместо са својом фирмом, разговара са руском компанијом.

Али зашто толики отпор?

Суштина је да РТБ са фирмама које се на њега наслањају може да производи 2,5 милијарди долара, да постане локомотива развоја српске привреде, а да онај ко га купи постаје један од кључних играча на српском тржишту и највећи извозник, што доноси и снажан политички утицај у иначе осетљивом региону. И уместо да дају Бор домаћој компанији која има стратешки интерес да ту остане и да развија домаћу економију, они су склонији свим другим варијантама. Словенци, рецимо, то никада не би учинили. Њихова штампа јасно ставља до знања да би тендер тамо добио "Ист  поинт" па да му је понуда и лошија. Овако, питање је шта ће бити са Бором док се тендер не заврши, да ли ће да стане већ за месец дана.

То може да се деси? Да ли то најављујете да више нећете да финансирате Бор?

Ми смо то радили шест година. Сад ћемо да сачекамо. Држава је рекла да она то на себе преузима, па нека то и уради.

Док се клупко око Бора запетљавало, прошли сте тамо где Руси и Украјинци нису могли. Обојеним металима и житарицама додали сте и бродове. Купили сте аустријску компанију ДДСГ и кандидовали се за домаћи ЈРБ?

У компанију, коју контролишемо од половине јануара, ушли смо пре два и по месеца и већ имамо 35 одсто већи промет. Тих 250 баржи би требало да ове године превезу 3,3 милиона тона робе за Аустријанце, Американце... Биће то врхунска компанија. Поређења ради, ЈРБ са 190 баржи превезе милион тона.

А ЈРБ?

Понудили смо 15 до 20 одсто више него што стварно вреди. Остаје да видимо понуде остала четири кандидата.

А какви су планови?

Дугорочни. Уз велика улагања, у старту 15 милиона евра, у оспособљавање старих баржи за превоз, посебно течних терета, на европским пловним путевима и куповину бродова за њихову вучу. ЈРБ има и зграду од 6,5 хиљада квадрата, коју ћемо издати или продати, мада смо више волели да је продавана само флота. А речни транспорт је најјефтинији и има све већу перспективу, посебно између две огромне луке, Ротердама и Констанце, и уз развој контејнерског транспорта.

Многи кажу да је боље градити нову фабрику, него куповати фирме кроз приватизацију са свим проблемима. Ви сте радили управо обрнуто. Будућа чланица Ваше групе готово извесно биће "Новкабел".

Ми имамо добра искуства. Куповали смо старе фабрике у Русији, Казахстану, Украјини, враћали у живот, продавали, куповали друго. Зајечарску фабрику каблова нико није хтео да погледа. Купили смо је у оно време за 500.000 долара, уложили још 7-8 милиона, одлично је продали, да бисмо сада ушли у "Новкабел" са четири пута већим капацитетима: да уместо садашњих 8.000 производимо 50.000 тона каблова. По данашњим ценама то је двеста и нешто милиона долара, од чега 60 одсто за извоз. Наравно, морали смо да откупимо и већи део потраживања фирме са 67 милиона евра дуга.

Мада сте се прошле године кајали због великих улагања у земљи у којој транзиција иде спорије него што сте очекивали, наставили сте са инвестицијама?

Тврдим да је и приватизација и све остало могло да буде много ефикасније, али и да 75 одсто те наше старе привреде може да ради. То смо и доказали. Данас је Севојно, пред којим бисмо пре три године затворили очи и у које смо уложили око 23 милиона евра, чиста фабрика са новим машинама, која производи уместо 25, чак 400 милиона долара. "Класова" нова пекара од око 20 милиона евра биће најсавременија у Европи. Кад смо ушли у БПИ, хлеб се производио на седам места. Следећи дан затворили смо пет, преполовили број запослених и подигли производњу за 10 одсто. Данас је то профитабилна фабрика.

Да ли, ипак, привреда данас лакше дише? Не само на шкрге, како рекосте.

Има помака, али нешто што бисте могли да урадите за три месеца и даље радите за две и по године.

Указивали сте много пута на проблеме са кредитирањем, каматама, курсом? Да ли се нешто променило?

Толико смо о томе причали и толико ништа није урађено да имам утисак да немате коме да причате. Ми 90 одсто наших кредитних линија повлачимо из иностранства. Цела привреда се тако кредитира, јер је НБС зажмурила и дозвољава банкама да кредитирају споља, без обавезне резерве.

Извознике и даље жуља курс?

Опет ћемо имати исти случај – наша инфлација мора да заврши годину на 7,5 одсто, а евро испод 79 динара. Шта је српска економија тако добро направила да је динар тако јак? То убија и извознике и плате радницима, док јавни сектор своје зараде подиже за 20-30 одсто.

Али статистика каже да извоз расте?

Није тачно. То је последица раста цена, рецимо челика, бакра, житарица, онога што се највише извози на светску пијацу, а не раста физичког обима извоза.

Министар економије тврди да спољнотрговински дефицит није наш највећи проблем?

Није док има има дознака из иностранства. А шта да нема тога и улагања? Шта ће се десити кад почнемо да отплаћујемо дугове?

А да сте Ви тамо у Немањиној 11?

Окренуо бих се више економији, ишао бих храбрије у развој инфраструктуре. Ако хоћете да развијате економију, да дођу стране компаније, морате да имате развијену инфраструктуру. Погледајте Хрватску, Мађарску...

Како бисте утрошили новац из НИП-а?

Сигурно бих градио део пута од Суботице до Београда и то за шест месеци, а не за три године. И улагао у железницу. Пре неки дан умало да нам стане фабрика јер је бакар, који смо увезли из Бугарске, осам дана путовао од Ниша до Зајечара. Покварила се једина маневарска локомотива коју имају. Као да је проблем купити 20 половних локомотива. Шминкамо град, градимо локалне путеве, а не сређујемо мостове. Београд је у колапсу.

То су велики пројекти, како обезбедити новац? Да ли су решење концесије?

Што да не? За оне инвестиције које можемо да вратимо до десет година, није проблем ни задужити се.

Актуелна концесија кренула је неславно, кад је реч о упливу јавности у велики посао?

Не може ниједна држава да потпише уговор са неким а да јој тај неко забрани да га објави. Није то тајни посао.

Члан сте клуба "Привредник", који је иницирао доношење Стратегије привредног развоја. Шта је по Вама развојна шанса Србије?

Све помало. Прво треба да решимо питање инфраструктуре, а онда шансе имамо и у туризму и у пољопривреди, не само у примарној, већ и преради, да извозимо више финалних производа... Не бих се никад сконцентрисао само на један сектор.

Да данас почињете поново, чиме бисте се бавили?

Политиком, сигурно не. Производњом, свакако. Кад год одем у неку фабрику пола дана проведем у производњи и бар три дана у недељи сам у некој од наших фабрика. Мислим да смо донели праву одлуку кад смо се од чисте трговачке фирме преоријентисали на улагања у производњу, логистику и транспорт.

Политику сте напустили трајно или привремено? Да ли бисте сте, ипак, вратили и под којим условима?

Мене то у овом тренутку уопште не интересује и бавим се великим пројектима своје фирме. Мислим да је то и за мене и за српску економију боље. Уосталом српски политичари су сујетни и не воле да се пословни људи баве политиком. То ме подсећа на ово што се десило Ходорковском у Русији. И наши политичари се плаше привредника. Меркелова тих проблема нема. Да седне са директором "Сименса", да га води у Кину, да лобира за послове својих фирми. Неки чак питају: "Што се ви привредници мешате око избора председника Привредне коморе?" Они сматрају да је то њихово.

Има ли шансе да на чело Коморе овога пута заиста дође привредник?

Мислим да нема. Они ће све да учине да се уједине, да постигну консензус, да то не буде човек кога хоће привредници.

Раније сте помињани као кандидат за премијера. Да ли бисте то прихватили?

Ако би за три четири године Србија још била у економским проблемима, ако не би довољно брзо ишло набоље, можда бих и прихватио. Али, само један мандат.

-----------------------------------------------------------

О хлебу и струји

Нема Зоран Дракулић само речи критике за владу, има и похвала: "Добро је", каже, "што је одложено поскупљење струје, јер ако се боримо против инфлације, онда и држава, мора да се одрекне нечега".     

"Уосталом, зашто би радник у ЕПС-у имао плату 60.000, а наш у Севојну 30.000 динара?"

И договор око цене хлеба сматра коректним:

"Нисмо дозволили да трговачка маржа за ту врста хлеба остане на затеченом нивоу. Зашто би трговци зарађивали више него ми кад им потрошач хлеб плати одмах, а они нама после 60 дана?"

-----------------------------------------------------------

Богат сам колико ми треба

Иако му бизнис из године у годину напредује, иако "Ист поинт" остварује годишњи промет од 550 милиона долара и запошљава 3.600 радника у осам земаља, Зорана Дракулића обично нема на листама најбогатијих у Србији.

"Богат сам онолико колико ми треба. Немам проблем да задовољим неке своје потребе, али и немам потребе да имам свој авион или јахту. Утолико пре што немам времена које бих проводио на тој јахти. А за оно што мене интересује имам довољно пара."