Ћосићева улица

Прошло је више од два месеца откако се у анђеоски спокој, мирно, тихо, самопредајно одселио Добрица Ћосић.

Опроштај од последњег великана српске литературе 20. века био је скроман. Добрим делом због његове жеље да све протекне у тишини. Без химни и говора, застава, медаља, комеморација, говоранција...

Већим делом и зато што је власт – политичка и културна – била, сигурно, у недоумици и незнању шта да уради. Шта је права мера опроштаја од човека велике славе, „грешника”, „отпадника”, „верника”?

Ништа мање повучене остале су културне и научне институције и такозвана интелектуална елита. „Време власти” као да је искезило своје накарадно лице. Свој профил – недоучености. Непоштовања. Једносмерности. Том новом моделу покорно служе и остали.

Сваки народ, свака књижевност, свака национална политика, поносила би се стваралачким дометима Добрице Ћосића. Врло важно што га нису волели неки Словенци. Или неки Хрвати. Или неки бриселски мутљароши. Или неке послушничке невладине организације. Или неки српски скрибомани и радосници над српском несрећом и неслогом.

Пролази, ето, време, „време смрти”, „време власти”, „време змија”, а нико од званичне и незваничне Србије ни да помене, а камоли да затражи, да се учини обична ствар: да нека улица у Београду понесе име Добрице Ћосића. Може и у царском Крушевцу. Можда и у Трстенику, са зарђалом „Првом петолетком”, у чијој је близини родно пишчево село.

Нека школа би могла да се подичи његовим именом.

Нико ништа! „Племе моје сном мртвијем спава...”

Можда је за великог градоначелника Београда ово мала идеја. Мали посао. Какав писац, какве прашњаве књиге, кад је он загледан у арапску кулу, највећу на Балкану, и свакодневно прима резервације за станове у граду на води (већ више од две хиљаде). Вода му до гуше. Послова до гуше. Једва се дише од навале страних инвеститора... Какав Ћосић!?

Да ли је Добрица Ћосић слабији писац од многих писаца чија имена носе бројне улице? Можда су веће величине пролазни комунистички команданти, страни путешественици, политички анонимуси, историјски неважне личности?

Не тражим да се ичије име брише. Да се скидају зашрафљене плаве табле са зграда.

Предлажем јавно:да се једна улица у Београду зове – Улица Добрице Ћосића. Великог писца, великог прегаоца, великог полемичара, великог браниоца српских националних интереса (од Косова до Републике Српске). Великог Србина.

Треба ли чиновницима, комисијама, да пишем молбу и објашњење?

Молбу – нећу. Објашњење – могу.

Новинар