Ćosićeva ulica

Prošlo je više od dva meseca otkako se u anđeoski spokoj, mirno, tiho, samopredajno odselio Dobrica Ćosić.

Oproštaj od poslednjeg velikana srpske literature 20. veka bio je skroman. Dobrim delom zbog njegove želje da sve protekne u tišini. Bez himni i govora, zastava, medalja, komemoracija, govorancija...

Većim delom i zato što je vlast – politička i kulturna – bila, sigurno, u nedoumici i neznanju šta da uradi. Šta je prava mera oproštaja od čoveka velike slave, „grešnika”, „otpadnika”, „vernika”?

Ništa manje povučene ostale su kulturne i naučne institucije i takozvana intelektualna elita. „Vreme vlasti” kao da je iskezilo svoje nakaradno lice. Svoj profil – nedoučenosti. Nepoštovanja. Jednosmernosti. Tom novom modelu pokorno služe i ostali.

Svaki narod, svaka književnost, svaka nacionalna politika, ponosila bi se stvaralačkim dometima Dobrice Ćosića. Vrlo važno što ga nisu voleli neki Slovenci. Ili neki Hrvati. Ili neki briselski mutljaroši. Ili neke poslušničke nevladine organizacije. Ili neki srpski skribomani i radosnici nad srpskom nesrećom i neslogom.

Prolazi, eto, vreme, „vreme smrti”, „vreme vlasti”, „vreme zmija”, a niko od zvanične i nezvanične Srbije ni da pomene, a kamoli da zatraži, da se učini obična stvar: da neka ulica u Beogradu ponese ime Dobrice Ćosića. Može i u carskom Kruševcu. Možda i u Trsteniku, sa zarđalom „Prvom petoletkom”, u čijoj je blizini rodno piščevo selo.

Neka škola bi mogla da se podiči njegovim imenom.

Niko ništa! „Pleme moje snom mrtvijem spava...”

Možda je za velikog gradonačelnika Beograda ovo mala ideja. Mali posao. Kakav pisac, kakve prašnjave knjige, kad je on zagledan u arapsku kulu, najveću na Balkanu, i svakodnevno prima rezervacije za stanove u gradu na vodi (već više od dve hiljade). Voda mu do guše. Poslova do guše. Jedva se diše od navale stranih investitora... Kakav Ćosić!?

Da li je Dobrica Ćosić slabiji pisac od mnogih pisaca čija imena nose brojne ulice? Možda su veće veličine prolazni komunistički komandanti, strani putešestvenici, politički anonimusi, istorijski nevažne ličnosti?

Ne tražim da se ičije ime briše. Da se skidaju zašrafljene plave table sa zgrada.

Predlažem javno:da se jedna ulica u Beogradu zove – Ulica Dobrice Ćosića. Velikog pisca, velikog pregaoca, velikog polemičara, velikog branioca srpskih nacionalnih interesa (od Kosova do Republike Srpske). Velikog Srbina.

Treba li činovnicima, komisijama, da pišem molbu i objašnjenje?

Molbu – neću. Objašnjenje – mogu.

Novinar