Велики писци били лоши ђаци

Велики писци нису били обавезно и добри ђаци, нити мезимци професора, судећи по школским извештајима који су доступни у Британској библиотеци онлајн, што је део новог дигиталног извора енглеске литературе. Према објављеним подацима, које преноси британски „Гардијан”, Шарлота Бронте као осмогодишња ученица, а касније писац који ће написати чувени роман „Џејн Ејр”, писала је једнолично, а слабо је знала граматику, географију, историју, па и остале „вештине” које су се училе у црквеној школи за девојчице у Кауан бриџу. Неко од професора запазио је и написао у школском регистру да је Шарлота Бронте, „све у свему, бистра за своје године”, али да „ништа не зна систематично”. У школском дневнику стоји да је њена млађа сестра Емили Бронте читала добро, али да се мало трудила. Елизабета и Мери Бронте, које су тада имале девет и десет година, умрле су 1825. године од тифусне грознице, која је била узрок смрти многих ученица у Кауан бриџу. После њихове смрти Шарлот и Емили биле су послате кући. Сећања на строгост и лошу школску храну које су нанеле штету њеним сестрама касније су помогла Шарлоти да уобличи Лоувуд – школу коју похађа њена јунакиња Џејн Ејр.

И Роберт Гревс описао је у својој аутобиографији „Збогом свему” поруку директора школе: „Па, збогом, Гревсе, и запамти да је твој најбољи пријатељ корпа за згужвани папир.” Гревс је на то додао да му је директор дао баш добар савет, јер је касније, пишући, правио много корисних бележака и нацрта, које је затим бацао. Великом британском хумористичком писцу П. Г. Вудхаусу на колеџу је било речено да има изопачене идеје о хумору и да саставља „откачене риме које оставља по туђим књигама и сопственим писменим радовима”.

Британској књижевници Берил Бејнбриџ (1932–2010), негде око 1943. године, професор енглеског језика дао је оцену да је њено писање резултат живе маште, али да је штета што њен правопис потиче из истог извора, док је за знање из географије добила мишљење да је „толико лоше да је скоро на нивоу слабоумног”.

Да се урођени таленат често не уклапа у школски систем и да знање и стваралаштво не морају да имају много тога заједничког са формалним образовањем, сведочи и пример великог драмског писца Џорџа Бернарда Шоа, који је као дете похађао неколико школа, да би потпуно одустао са четрнаест. Уместо тога дане је проводио у Националној галерији Даблина. Читао је о уметности, историји и књижевности и писао за себе. Касније је говорио да школе нису места образовања, већ пре свега затвори у којима се деца држе под кључем да не би сметала својим родитељима.  

Вилијам Фокнер писао је поезију још као тинејџер, али за школу није много марио, и већ са петнаест година радио је у банци свога деде. 

Ипак, одсуствовања великих писаца из школе била су проузрокована и тешким животним околностима, због којих су прерано одрасли и почели да се сами брину о себи.

Херберт Џорџ Велс, поред осталог познат и као аутор чувеног „Рата светова”, напустио је школу са једанаест година, када је његов отац, професионални играч крикета, био тешко повређен.

Марк Твен напустио је школу с дванаест година, када му је преминуо отац, да би постао помоћник у штампарији старијег брата. Његови чувени јунаци Том Сојер и Хаклбери Фин поставили су стандарде слободе за пустолове и бистре протуве у свим временима.

Познате су патње детета Дикенса описане касније у његовим делима, муке малишана од дванаест година који је морао тешко да ради и по десет сати дневно и да прекине приватно школовање јер му је отац доспео у затвор због дуга. Џек Лондон бавио се за живота многим необичним пословима, школу је напустио са тринаест година, али је зато прву књигу приповедака објавио са двадесет четири.

И Џека Керуака тешко је замислити као „штребера”, јер је стипендију за Колумбија универзитет добио као звезда тима америчког фудбала. Међутим, није се слагао са тренером…

Како било, и лепо сећање на школске дане припада оним тренуцима који су искакали из рутине и вукли у живот, а укључује и оне професоре који су прескочили скучене програме у корист свеколиког знања.