Немоћи учмале провинције

Специјално за Политику

Тиват – У оквиру фестивала „Пургаторије”, у Центру за културупремијерно је изведена представа „Провиденца”, настала на основу Чеховљевог „Ујка Вање”, у драматуршкој адаптацији Стевана Копривице ирежији Егона Савина (продукција Центар за културу Тиват). Радња драме је транспонована у Боку, у тридесете године двадесетог века, пред почетак Другог светског рата, где су Чеховљеви ликови постали бокешки, обликовани у особенијем менталитету.

Посебност бокешког окружења, напета заглављеност у брдима и истовремена близина бескрајног мора, простора слободе и близине бројних могућности, донела је нове нијансе Чеховљевом препознатљивом сплину. На самом почетку Савинове високоестетизоване, визуелно узбудљиве, суптилне и симболички снажне представе дефинише се веза између специфичности географског положаја Боке и односа према животу – прве речи доктора Астића односе се на суморност мрака околних брда и неподношљивост бокешке влаге која убија вољу за деловањем.

Та општа депресија и безнађе одражавају се у темпу игре коју карактерише ритуална прецизност, елеганција, симболичка статичност. Ликови наступају као да су духови, прозирни, бестелесни, као да су сопствене сенке. Та посебност игре је одговарајући начин сценског читања Чехова, чије драме непосустајуће измичу једноставном тумачењу. Чеховљевски ликови припадају умртвљеним групама,где се суштински мало шта дешава, енергија тих беживотних људи троши се у процесу стицања свести о сопственој неспособности и немоћи, како је то приметио Рејмонд Вилијамс.

„Провиденцу” носи седам ликова. Чеховљев професор Александар Владимирович Серебрјаков у овој бокешкој варијанти постао је претенциозни и хипохондрични професор Алекса,који је из Београда дошао у Боку, „гробницу од залива” (Младен Нелевић). Професорова жена Јелена (Ана Вучковић) фатална је за мушкарце у том учмалом окружењу, али је истовремено и сама дубоко емотивно неостварена, заробљена у браку с оронулим зановеталом. Дубоко несрећна због неостварене љубави јесте и Соња (Јелена Петровић), професорова ћерка која посвећено ради како би побеглаод празнине свакодневице. Доктор Астић је неостварени таленат, потопљен у муљу учмале средине, задављен њеним примитивизмом и ослоњен на алкохолни заборав (Војин Ћетковић). Дондо Војин (Небојша Илић Циле) је такође на свим пољима нереализовано људско биће, посебно гневно због немогућности да буде с Јеленом. Служавка Мајда (Дубравка Дракић) је помиренија и рационалнија, као и Томажо (Дејан Ђоновић), њихов једноставнији комшија који утеху налази у маслињацима и миру природе. Ову врло тамну слику света, до гуше утопљену у безнађе, повремено прошаравају важни комички искораци који доносе привремено растерећење.

Ликови Савинове „Провиденце” у једном тренутку поверују да лепота и љубав могу спасити свет, дати смисао свакодневици њиховог бесмисла, али њихови погрешни избори чине да промена ипак никада не долази. Сложени мелодрамски заплет представе, с неколико испреплетених, неостварених љубавних односа, имаће сјајну сценску кулминацију у приказу усамљене љубавне сцене између доктора и Јелене. Док су они у загрљају, потпуно несвесни окружења, на сцену појединачно и полако, један по један, ступају остали актери тог запетљаног љубавног петоугла, професор Алекса, Дондо Војин, Соња, дуго, запањено и рањено их посматрајући.

Чеховљеви и Копривичини актери нису борци, нити прави бунтовници, они су представници генерације која је сувише демотивисана и инертна да би се одлучније посветила промени статуса кво. У представи су исписани порази и пре почетка борбе, лутања генерације која, како је такође записао Вилијамс, целу ноћ седи и разговара о потреби за револуцијом да би се ујутро пробудила сувише уморна да учини било шта.