Последњи бастион

 Са угроженом егзистенцијом Радничког, који је саопштио да разматра одустајање од Јадранске лиге, појавила се могућност да у регионалном кошаркашком такмичењу следеће сезоне буду само београдски клубови (на табели Суперлиге, иза Крагујевчана био ФМП), с тим што ће Мега утакмице играти у Сремској Митровици.

Био би то први пут од 1980. године да у надметању на нивоу бивше СФРЈ - за АБА лигу рачунајући од колективног прикључивања наших тимова 2004. - нема екипа из Србије које нису из престонице. Из табора Радничког чује се да су Партизан и Звезда „уништили све”, као и да се четири деценије из Београда није појавио ниједан врхунски играч осим Зорана Славнића и Александра Ђорђевића. У исто време, из Кошаркашког савеза Србије поручују да може да се деси да изгубимо кошарку у унутрашњости „где настају асови”.

Што се тиче бриге Радничког за стварање играча, у условима беспарице, доста говори то што је у сезони 2012/2013 постао апсолутни рекордер српске кошарке у броју странаца: имао је, према регулативи КСС, осморицу, колико је укупно било у редовима Партизана и Звезде. Из Крагујевца је иначе један освајач медаља са великих кошаркашких такмичења - Никола Лончар.

Када је реч о тези за Славнића и Ђорђевића, ако би се међу кошаркашима из Београда само они сматрали врхунским, стигло би се близу критеријума покојног стратега совјетске кошарке Александра Гомељског, који је после Светског првенства 1998. прокоментарисао „Поново је Југославија освојила титулу са само `два играча`”. Можда је најбоље присетити се потоњег „Мундобаскета” у Индијанаполису 2002. када је остварен највећи успех у историји наше игре под обручима.

Да ли би било освојено до данас последње „злато” да поред лидера Дивца, Стојаковића и Бодироге није било и Београђана који су одиграли изузетне улоге у борбама за медаљу? Марко Јарић је у драматичном четвртфиналу против Американаца убацио више од половине кошева екипе у последњих два и по минута, а Дејан Котуровић био наш најбољи стрелац у полуфиналу са Новим Зеландом, чији играчи су водили са девет поена разлике на полувремену. Да ли је могуће да незаменљиви „плејмејкер” најбољег европског тима 20. века у избору Светске кошаркашке федерације, Југопластике, није био врхунски играч?

Зоран Сретеновић је са Сплићанима освојио три узастопне европске титуле (1989 - 1991), као њихов једини члан који је почео сва три шампионска сусрета – и даље је једини Европљанин икада који је одиграо цео финални меч елитног континенталног такмичења за победнички тим. Београд није читава српска кошарка, али не би требало ни потцењивати играче из главног града. Од 70 наших држављана који су освајали медаље на европским и светским првенствима и олимпијским играма, у главном граду су рођена 24, у унутрашњости Србије 30 (двојица у Приштини), а ван данашњих граница наше земље 16 (седморица у БиХ).

Заправо, могло би да се каже да је Београд дао више освајача одличја него остатак Србије ако се има у виду да је низ њих ту кренуо да се бави кошарком, почев од Радивоја Кораћа (1938 - 1969). Рођен у Сомбору, из којег се после Другог светског рата породица преселила у Београд, почео је да тренира са 16 година у ОКК. Рођени Лесковчанин Трајко Рајковић (1937-1970), који је преминуо неколико дана након што је учествовао у освајању првог „злата” југословенске кошарке на Светском првенству у Љубљани, био је студент медицине када је дошао у ОКК чије руководство је, како стоји у клупским аналима, препознало кошаркашки дијамант и започело његово брушење. И други „златни момак” из Лесковца кошаркаш је постао у Београду: Драги Твиги Ивковић, актер похода до прве европске титуле, одрастао је надомак терена Радничког на Црвеном Крсту. У незаборавној генерацији „крсташа” која је 1973. постала државни шампион била су још двојица са подијума великих такмичења, који у Београду нису рођени, али јесу ушли у кошарку.

Драгослав Ражнатовић се са десет година доселио на Црвени Крст, а Милун Маровић (1947 – 2009) је као двадесетогодишњи студент у шетњи Калемегданом пожелео да шутне на кош и добио позив од тренера Звезде да се придружи јуниорима, али изабрао Раднички када је чуо да тражи високе играче. Судећи по саставу националног тима који је освојио једину медаљу у последњих 12 година, рекло би се да је Београд последњи бастион осиромашене српске кошарке. Од 12 „сребрних” са Европског првенства 2009. шесторица су рођени у главном граду, а петорица дошла најкасније до 17. године – Тепић је стигао са 19. Од 20 играча који су се нашли на скраћеном списку за припреме за предстојећи Светски куп у Шпанији, готово половина су Београђани. У сваком случају, подизање производње играча у унутрашњости јесте један од императива српске кошарке.

Други град по броју играча са медаљама је Чачак из којег су дошли Драган Кићановић, Слободан Гордић, Желимир Обрадовић, Радисав Ћурчић, Урош Трипковић и Милун Маровић. Град који данас има 73 хиљаде становника (цело подручје 115.000), био је важна степеница и за више лауреата из других средина.

Више као занимљивост: у градовима два најславнија клуба америчке профи кошарке, Бостону и Лос Анђелесу, у које је стигло 27 титула у прве 43 године НБА („Селтикси” и „Лејкерси” тренутно у збиру имају 33), није рођен ниједан од 50 званично најбољих играча за првих пола века. Лос Анђелес је други најнасељенији град САД, а у Бостону су пре неку годину закључили да је најбољи локални играч икада - који је ту и рођен и почео да тренира – Дејна Бероуз, који је одиграо 11 минута „Ол стар” утакмице 1995. године...

За Србију, један од путоказа може да буде Француска. Нема богате клубове – ниједан није међу првих 30 на рејтинг листи за еврокупове с којом се чека јесен (Звезда 22. а Партизан 29.) - а њена лига није међу најјачима (на Улебовој листи шеста у Европи). Прошле године је постала првак Европе, а у претходну сезону НБА ушла са девет играча - двојица најистакнутијих рођени су ван Француске. 

-----------------------------------------------------------

Из Београда два тима освајача медаља

На великим такмичењима (ЕП, СП, ОИ) медаље су освојила 24 кошаркаша рођена у Београду. Поређани су по годинама рођења:

Немања Ђурић                                   1936

Миодраг Николић                  1938

Драгутин Чермак                               1944

Драган Капичић                                1948

Зоран Славнић                                  1949

Зоран Радовић                                   1961

Небојша Зоркић                                 1961

Бранко Вукићевић                  1961

Зоран Сретеновић                 1964

Зоран Јовановић                                1965

Александар Ђорђевић                       1967

Саша Обрадовић                               1969

Дејан Котуровић                                1972

Мирослав Берић                                1973

Дејан Томашевић                               1973

Дејан Милојевић                               1977

Игор Ракочевић                                  1978

Марко Јарић                           1978

Бојан Поповић                                   1983

Новица Величковић              1986

Иван Паунић                          1987

Мирослав Радуљица             1988

Стефан Марковић                  1988

Немања Бјелица                                1988

Напомене: од 88 играча који су освојили 26 медаља СФРЈ, наших држављана је 39; од 29 играча који су приграбили седам одличја СРЈ, наших је 25 (шесторица на победничком постољу и са СФРЈ); под именом Србија репрезентација је једном била на победничком постољу; седморица наших освајача медаља више нису међу живима (од Београђана Миодраг Сија Николић).