На размеђи аналитике и романтике

Специјално за "Политику"
Мелбурн – "Дневник једне лоше године" ("Diary of a Bad Year"), нова књига нобеловца Џона Максвела Куција, пропраћена је огромним интересовањем на управо одржаном Мелбурншком фестивалу писаца. По свом обичају, Куци је прочитао неколико одломака који су публици дочарали дух новог дела, али на питања из публике није одговарао. По свему овоме, као и по жанровској хибридности књиге, био је то јединствен догађај на 21. фестивалу који се по популарности може упоредити са београдским Октобарским сусретима писаца.
Уметници, а посебно књижевници, су одвајкада покушавали да објасне људима шта им се догађа и зашто. Тај циљ су прво настојали да остваре у оквиру строго дефинисаних стилова, затим су у 20. веку одбацили стилске окове, да би Куци најзад довео у питање и сам појам жанровске подељености. Прво изненађење које дочека неприпремљеног читаоца "Дневника једне лоше године" је страница која нуди два, наизглед одвојена, наративна тока: један припада жанру есејистике, други жанру романа. Есеји су кратки, а језик приступачан сваком, чак и ономе ко махом чита само дневне новине.

Прва група есеја заузима највећи део књиге и сабрана је под насловом "Тврда начела", датираних од 12. септембра 2005. до 31. маја 2006. Теме су различите, али се већином своде на питања државног уређења, грађанских слобода, личне етике и јавног морала.

Уводна линија разматрања иде од природе државе преко појма анархије наспрам демократије до Макијавелијевог поимања власти која сва средства оправдава законом нужности. Беспоштедан такмичарски дух уместо начела међусобне сарадње је један од најмање признатих проблема либералног капитализма, а третман животиња тема којој се Куци непрестано враћа. Птичја грозница је повод писцу за размишљање о научним сазнањима, док је улогу људског тела у обликовању идентитета на дневни ред ставио још Фројд, и од тада њена актуелност не јењава. Теме преузете из медија и филозофска размишљања смењују се у овој књизи у таласима, заокружавајући актуелан поглед на свет, поглед писца, интелектуалца, мислиоца.

Мало је, додуше, вероватно да ће било ко прво прочитати све есеје сабране у првом делу. Јер, у дну стране тече друга прича, превише примамљива да би јој одолео чак и најокорелији теоретичар. Наратор је писац, наизглед налик на Куција само нешто старији, а радња се не одвија у Аделаиди већ у Сиднеју. Сличност између фикције и стварности је, наравно, намерна. У њој се огледа растућа тенденција писаца да замагљују разлику између имагинације и физичке стварности. Али, уместо да свет реалности подреде свету фантазије као што то раде творци магичног реализма, писци на западу све чешће замагљују разлику на супротан начин – прикривајући машту иза факата препознатљивих широј читалачкој публици.

Код Куција, овај тренд је постао још сложенији. Његов писац је такође славан, а есеји које пише по наруџбини немачког издавача су управо они штампани у "Дневнику једне лоше године". Док је једног јутра седео у кутку чекајући да машина за веш заврши програм, у перионицу је ушла млада, згодна и провокативно одевена жена. Оно што следи је истанчана прича о жудњи времешног мушкарца, о добу витешке суздржаности и изазову слободно изражене сексуалности. Изнад свега, то је прича о ходу времена и смени генерација, о промени моралних начела али не само на пољу односа међу половима, већ и у домену бизниса, општих интересовања, свакодневице.

Довољно је да читалац одмакне само неколико страница, па да ова прича постане још сложенија. Погледу писца Куци убрзо додаје верзију младе жене коју прати паралелно, кроз наративну нит укљештену на страници између две већ поменуте. Све оно што је сазнао из једног угла, читалац може одмах да сагледа и из другог, из перспективе младости и другог пола. Како ће то остварити, да ли ће често прекидати нит једне приче и прелазити на другу или ће прво прочитати есеје, затим једну верзију фиктивне приче, па онда другу, искључиво је до читаоца.

"Дневник једне лоше године" је ретко романтично дело из пера писца који важи за рационалног, дубоко аналитичног и помало хладног мислиоца. Куци као да то и сам признаје на једном месту. Већ сам овај закључак, ма колико опрезан, указује на уверљивост подвојене нарације. Идеје, логика и осећања у овој књизи су готово витешки, а у фиктивном делу некако топли и нежни. То је поглед неког ко је истовремено дубоко заинтересован за судбину света и одсечен од њега. Духовна начела приказана у позитивном светлу се суштински не разликују од оних старинских. Отменост духа се опире грабљивости либералног капитализма и опстаје. Мења се једино акценат. Док су за писца ког напушта снага јаки аргументи природан начин резоновања, младој жени је то већ много мање интересантно. Њен мекши поглед на свет је оно чиме Куци завршава "Дневник једне лоше године".

Ова мања група есеја, њих 24, сабрана је под насловом "Други дневник". Куци се, иначе, не упушта у демистификацију сопственог дела. Не даје чак ни интервјуе, али зато стрпљиво даје аутограме на страницама својих књига. Тај ритуал трајао је на Мелбурншком фестивалу писаца више од једног сата. Куци не само да је био једини нобеловац, већ и један од ретких романописаца заступљених у програму. Њихово одсуство је, може се слободно рећи, главна карактеристика овогодишње манифестације. Мада акценат на кримићима, публицистици и дебатним круговима указује на књижевну оријентацију самог уметничког директора, такав програм истовремено одсликава тренд који се већ дуже време запажа у Аустралији. Ко иза њега стоји, да ли издавачи или читалачка публика, тешко је рећи. Закон повратног деловања замагљује сваки покушај да се утврди узрочник. Сами писци мора да су тога највише свесни. Структура "Дневника једне лоше године" то најбоље потврђује.