Молитва ономе за кога смо се молили

Шишатовац – У делимично обновљеном манастиру Шишатовац прошле недеље је епископ сремски Василије служио свету архијерејску литургију, посвећену Рафаилу, бившем игуману овог манастира и једном од најмлађих српских светаца. Свештеници и верници овде су се доскора молили за Рафаила, а сада се моле Рафаилу.
Рафаило Шишатовачки управо је овде, 3. септембра 2000. године, уведен у српски православни календар као светац. Пре тога, овај, током усташког геноцида у Срему, у мукама уморени игуман био је скоро заборављен. Прича о игуману Рафаилу "затурила се" негде после Другог светског рата, заједно са многим појединостима о страдању овог манастира, његових монаха и огромног културног блага. Трагична судбина оца Рафаила, данас се то јавно признаје, чинила се незгодном у време претходне Југославије, па се мало ко и сећао човека важног за српску културу и историју.

Световно име Рафаилово било је Георгије Момчиловић, а рођен је 23. априла 1875. године у бачком селу Дероње. Родитељи су га у детињству одвели у манастир Ковиљ, где је видео иконостас Аксентија Мародића, па се и сам заинтересовао за сликарство. Искушеник Георгије је, већ у дванаестој години, насликао портрет патријарха Ђорђа Бранковића, а као двадесетогодишњак сликао је у манастиру Бођани. Замонашио се са 22 године у манастиру Манасија као Рафаило, и трајно се везао за духовни и уметнички живот.

Према писању Угљеше Рајчевића, аутора монографије о Рафаилу Момчиловићу, овај монах је већ имао сликарско искуство када је са 22 године почео и право сликарско школовање у Српској цртачкој и сликарској школи Кирила Кутлика. Знатно старији од осталих полазника, Рафаило је "прескочио" две године и одмах је примљен у трећи разред школе. Сликарске студије наставио је у Русији, а после га је црква упутила на наставак студија у Италији.

Свој први иконостас Рафаило је урадио у Великој Крсни, а по доласку са студија исликао је низ иконостаса по црквама у Србији. Имао је и запажене изложбе у Београду и Загребу, где је стекао приметну наклоност критике.

У манастир Шишатовац дошао је 1938, где се прихватио дужности игумана, али ни четкицу није запоставио. Управо је завршавао слику једног трагично преминулог дечака, када су усташе дошле по њега. Одведен је у логор у Славонској Пожеги и подвргнут понижавању и тешком мучењу. Издахнуо је 3. септембра 1941. године.

Иза њега је остало велико сликарско дело, расуто по музејима, црквама и приватним колекцијама. Требало је да прође пола века па да доспе на почасно место српске историје, баш као и његов претходник у Шишатовцу Лукијан Мушицки, као Вук Караџић и Филип Вишњић, који су такође боравили у Шишатовцу.

Ако и грађевине могу да пате, манастир Шишатовац може се сматрати мучеником, баш као и његов игуман. Другог лета по мученичкој смрти архимандрита Рафаила, манастир је спаљен и срушен у злогласној усташкој акцији, чији је циљ био истребљење Срба у Срему. После Другог светског рата, његове зидине су развлачене, да би се градиле земљорадничке задруге и месне управе.