Molitva onome za koga smo se molili

Šišatovac – U delimično obnovljenom manastiru Šišatovac prošle nedelje je episkop sremski Vasilije služio svetu arhijerejsku liturgiju, posvećenu Rafailu, bivšem igumanu ovog manastira i jednom od najmlađih srpskih svetaca. Sveštenici i vernici ovde su se doskora molili za Rafaila, a sada se mole Rafailu.
Rafailo Šišatovački upravo je ovde, 3. septembra 2000. godine, uveden u srpski pravoslavni kalendar kao svetac. Pre toga, ovaj, tokom ustaškog genocida u Sremu, u mukama umoreni iguman bio je skoro zaboravljen. Priča o igumanu Rafailu "zaturila se" negde posle Drugog svetskog rata, zajedno sa mnogim pojedinostima o stradanju ovog manastira, njegovih monaha i ogromnog kulturnog blaga. Tragična sudbina oca Rafaila, danas se to javno priznaje, činila se nezgodnom u vreme prethodne Jugoslavije, pa se malo ko i sećao čoveka važnog za srpsku kulturu i istoriju.

Svetovno ime Rafailovo bilo je Georgije Momčilović, a rođen je 23. aprila 1875. godine u bačkom selu Deronje. Roditelji su ga u detinjstvu odveli u manastir Kovilj, gde je video ikonostas Aksentija Marodića, pa se i sam zainteresovao za slikarstvo. Iskušenik Georgije je, već u dvanaestoj godini, naslikao portret patrijarha Đorđa Brankovića, a kao dvadesetogodišnjak slikao je u manastiru Bođani. Zamonašio se sa 22 godine u manastiru Manasija kao Rafailo, i trajno se vezao za duhovni i umetnički život.

Prema pisanju Uglješe Rajčevića, autora monografije o Rafailu Momčiloviću, ovaj monah je već imao slikarsko iskustvo kada je sa 22 godine počeo i pravo slikarsko školovanje u Srpskoj crtačkoj i slikarskoj školi Kirila Kutlika. Znatno stariji od ostalih polaznika, Rafailo je "preskočio" dve godine i odmah je primljen u treći razred škole. Slikarske studije nastavio je u Rusiji, a posle ga je crkva uputila na nastavak studija u Italiji.

Svoj prvi ikonostas Rafailo je uradio u Velikoj Krsni, a po dolasku sa studija islikao je niz ikonostasa po crkvama u Srbiji. Imao je i zapažene izložbe u Beogradu i Zagrebu, gde je stekao primetnu naklonost kritike.

U manastir Šišatovac došao je 1938, gde se prihvatio dužnosti igumana, ali ni četkicu nije zapostavio. Upravo je završavao sliku jednog tragično preminulog dečaka, kada su ustaše došle po njega. Odveden je u logor u Slavonskoj Požegi i podvrgnut ponižavanju i teškom mučenju. Izdahnuo je 3. septembra 1941. godine.

Iza njega je ostalo veliko slikarsko delo, rasuto po muzejima, crkvama i privatnim kolekcijama. Trebalo je da prođe pola veka pa da dospe na počasno mesto srpske istorije, baš kao i njegov prethodnik u Šišatovcu Lukijan Mušicki, kao Vuk Karadžić i Filip Višnjić, koji su takođe boravili u Šišatovcu.

Ako i građevine mogu da pate, manastir Šišatovac može se smatrati mučenikom, baš kao i njegov iguman. Drugog leta po mučeničkoj smrti arhimandrita Rafaila, manastir je spaljen i srušen u zloglasnoj ustaškoj akciji, čiji je cilj bio istrebljenje Srba u Sremu. Posle Drugog svetskog rata, njegove zidine su razvlačene, da bi se gradile zemljoradničke zadruge i mesne uprave.