Градитељи музеја гину на Садијату

„Политика” је 3. августа у културној рубрици објавила чланак о музејском комплексу на острву Садијат (saadyat, срећа? арапски) у Абу Дабију под називом „Градња пет музеја на острву Садијат” приводи се крају. Упркос, како би се по наслову рекло, чињеничном подухвату, односно жељи да се објективно представи један од најконтроверзнијих музеолошких подухвата у историји музеологије, подухват који више од осам година (од 2006. када је први пут поменут у јавности) изазива велике расправе, где изгледа да сваки нови дан доноси нове и неочекиване заплете, чланак се на штету читалаштва свео на пуко набрајање саставних, углавном грађевинских елемената комплекса, уз обилне, очигледно рекламне, фотографије које је вероватно са унапред припремљеним обавештењима доставила Компанија за развој и инвестирање у туризам Абу Дабија (TDIC), главни покретач и организатор овог пројекта. На тај начин наговештена семантика чињеница из наслова је замењена семантиком хвалоспеваостављајући крајње нејасним у чему је важност овог прилога за читаоце „Политике”.

Чланак нигде не помиње да је ово пре свега веома контроверзан пројекат који је у светској јавности познат управо по томе, по контроверзама које окружују од почетка градњусветских храмова уметности на једном малом месту, далеко од својих матичних установа.

Управо сама идеја, измештање низа светских музеја на један мали ограничен простор је, у најмању руку, чудна. Веома је необично да Лувр, најстарији јавни уметнички музеј на свету, отворен у 18. веку као материјални доказ победе новог друштвеног поретка, отвара испоставу тако далеко од места где се све десило и које је саставни део његовог значења? Због чега, зашто? питају се бројни музеалци и уметници. На који начин ће стална поставка ове установе у новој средини да комуницира универзалне вредности за које се ова установа залаже? Како ће се представити историја европског сликарства без представе женског акта, омиљеног уметничког жанра? Тачније, како ће уметнички радови који би требало да сведоче о универзалној историји уметности, радови који се сад убрзано скупљају на аукцијама широм света, успети да представе основне музеолошке принципе на којима ова установа почива и чега је синоним? Од чега ће се састојати та колекција, како ће комуницирати са посетиоцима Лувр–Абу Даби музеја, шта ће им рећи?

Чињеница је да уметност општи сликама, али истовремено те слике су део сложене приче која захтева време и разумевање, да би оне имале икаквог смисла. Велико је питање да ли ће то неопходно време и знање и посетиоци терена за голф, луксузних хотела и баснословних апартмана,укратко, будући потрошачи Острва среће имати? Да ли ће их танани, често збуњујући поступци француског готског сликарства, о којима су стотине истраживача писале и пишу, уопште дотицати? Или пак занимати? Деопитања које покреће свако извештавање о музејском комплексу је не само улога Лувра, већ и других учесника попут њујоршког Гугенхајм музеја или пак лондонског Британског музејау дефинисању музејског искуства данасна примеру Абу Дабија.

Требало би се одупрти великoj јавнoj банализацији уметности и културе чији смо сведоци последњих десетак година, где је у јавној представи за музејску установу много важније ко је њен градитељ, и да ли је то осведочени старкитект (сложеница за архитекту-звезду попут некад филмске звезде, Star architekt на енглеском) чији хонорари достижу вртоглаве суме (са блештавим фотографијама, да се види). Извештавање о музејској установи не сме да се своди на пуки описздања са нагласком на „свежој ваздушној струји која се спроводи кроз цео музеј”, чак иако се ради о музејском комплексу нама пријатељске и стратешки важне земље као што су Уједињени Арапски Емирати.

Коначно и ако је намера била да се пише само о градњи пет музеја на Oстрву среће, онда би свако објективно обавештавање морало да помене најновије контроверзе у вези са управо тим делом подухвата, са градњом: људскомтрагедијом запослених на изградњи о којој пишу све светске новине. Морало би да се осврне на чињеницу о десетинама погинулих, протераних и десетинама хиљада који су остали да живе у нељудским условима под претњом да ће изгубити и оно мало што су зарадили. О заточеницима овог Острва среће који не могу нигде да оду јер су им путне дозволе узете и који су подвргнути дневном физичком малтретирању.

Укратко, свако извештавање, па чак и оно о градњи пет музеја на острву Садијат мора да обавести читаоца исцрпно, не бежећи од контроверзи ако тема тако захтева, зато што је то, једноставно, дужност оног ко обавештава јавност, новинара.

Историчар уметности