Graditelji muzeja ginu na Sadijatu

„Politika” je 3. avgusta u kulturnoj rubrici objavila članak o muzejskom kompleksu na ostrvu Sadijat (saadyat, sreća? arapski) u Abu Dabiju pod nazivom „Gradnja pet muzeja na ostrvu Sadijat” privodi se kraju. Uprkos, kako bi se po naslovu reklo, činjeničnom poduhvatu, odnosno želji da se objektivno predstavi jedan od najkontroverznijih muzeoloških poduhvata u istoriji muzeologije, poduhvat koji više od osam godina (od 2006. kada je prvi put pomenut u javnosti) izaziva velike rasprave, gde izgleda da svaki novi dan donosi nove i neočekivane zaplete, članak se na štetu čitalaštva sveo na puko nabrajanje sastavnih, uglavnom građevinskih elemenata kompleksa, uz obilne, očigledno reklamne, fotografije koje je verovatno sa unapred pripremljenim obaveštenjima dostavila Kompanija za razvoj i investiranje u turizam Abu Dabija (TDIC), glavni pokretač i organizator ovog projekta. Na taj način nagoveštena semantika činjenica iz naslova je zamenjena semantikom hvalospevaostavljajući krajnje nejasnim u čemu je važnost ovog priloga za čitaoce „Politike”.

Članak nigde ne pominje da je ovo pre svega veoma kontroverzan projekat koji je u svetskoj javnosti poznat upravo po tome, po kontroverzama koje okružuju od početka gradnjusvetskih hramova umetnosti na jednom malom mestu, daleko od svojih matičnih ustanova.

Upravo sama ideja, izmeštanje niza svetskih muzeja na jedan mali ograničen prostor je, u najmanju ruku, čudna. Veoma je neobično da Luvr, najstariji javni umetnički muzej na svetu, otvoren u 18. veku kao materijalni dokaz pobede novog društvenog poretka, otvara ispostavu tako daleko od mesta gde se sve desilo i koje je sastavni deo njegovog značenja? Zbog čega, zašto? pitaju se brojni muzealci i umetnici. Na koji način će stalna postavka ove ustanove u novoj sredini da komunicira univerzalne vrednosti za koje se ova ustanova zalaže? Kako će se predstaviti istorija evropskog slikarstva bez predstave ženskog akta, omiljenog umetničkog žanra? Tačnije, kako će umetnički radovi koji bi trebalo da svedoče o univerzalnoj istoriji umetnosti, radovi koji se sad ubrzano skupljaju na aukcijama širom sveta, uspeti da predstave osnovne muzeološke principe na kojima ova ustanova počiva i čega je sinonim? Od čega će se sastojati ta kolekcija, kako će komunicirati sa posetiocima Luvr–Abu Dabi muzeja, šta će im reći?

Činjenica je da umetnost opšti slikama, ali istovremeno te slike su deo složene priče koja zahteva vreme i razumevanje, da bi one imale ikakvog smisla. Veliko je pitanje da li će to neophodno vreme i znanje i posetioci terena za golf, luksuznih hotela i basnoslovnih apartmana,ukratko, budući potrošači Ostrva sreće imati? Da li će ih tanani, često zbunjujući postupci francuskog gotskog slikarstva, o kojima su stotine istraživača pisale i pišu, uopšte doticati? Ili pak zanimati? Deopitanja koje pokreće svako izveštavanje o muzejskom kompleksu je ne samo uloga Luvra, već i drugih učesnika poput njujorškog Gugenhajm muzeja ili pak londonskog Britanskog muzejau definisanju muzejskog iskustva danasna primeru Abu Dabija.

Trebalo bi se oduprti velikoj javnoj banalizaciji umetnosti i kulture čiji smo svedoci poslednjih desetak godina, gde je u javnoj predstavi za muzejsku ustanovu mnogo važnije ko je njen graditelj, i da li je to osvedočeni starkitekt (složenica za arhitektu-zvezdu poput nekad filmske zvezde, Star architekt na engleskom) čiji honorari dostižu vrtoglave sume (sa bleštavim fotografijama, da se vidi). Izveštavanje o muzejskoj ustanovi ne sme da se svodi na puki opiszdanja sa naglaskom na „svežoj vazdušnoj struji koja se sprovodi kroz ceo muzej”, čak iako se radi o muzejskom kompleksu nama prijateljske i strateški važne zemlje kao što su Ujedinjeni Arapski Emirati.

Konačno i ako je namera bila da se piše samo o gradnji pet muzeja na Ostrvu sreće, onda bi svako objektivno obaveštavanje moralo da pomene najnovije kontroverze u vezi sa upravo tim delom poduhvata, sa gradnjom: ljudskomtragedijom zaposlenih na izgradnji o kojoj pišu sve svetske novine. Moralo bi da se osvrne na činjenicu o desetinama poginulih, proteranih i desetinama hiljada koji su ostali da žive u neljudskim uslovima pod pretnjom da će izgubiti i ono malo što su zaradili. O zatočenicima ovog Ostrva sreće koji ne mogu nigde da odu jer su im putne dozvole uzete i koji su podvrgnuti dnevnom fizičkom maltretiranju.

Ukratko, svako izveštavanje, pa čak i ono o gradnji pet muzeja na ostrvu Sadijat mora da obavesti čitaoca iscrpno, ne bežeći od kontroverzi ako tema tako zahteva, zato što je to, jednostavno, dužnost onog ko obaveštava javnost, novinara.

Istoričar umetnosti