Поуздани конвертити

Бивши специјални координатор Пакта стабилности југоисточне Европе Бодо Хомбах недавно је изјавио да је Вучић паметан и да не иде главом кроз зид. Премијера Србије радо примају у Бриселу. Није то лоше, али није ни добро, јер игноришући премијерову политичку прошлост коче свладавање структура домаће шовинистичке прошлости. Да ли се Брисел случајно или плански ослања на бивше евромрсце и екстремне десничаре, а потоње конвертите и пребеге? Има ли у тражењу оваквих ослонаца неког система? Неке оригиналности свакако нема јер су пребези одвајкада били поуздан ослонац власти. У нашем простору који је столећима турчен и каурен зорли (силовите) конверзије нису биле ретке. Описујући сераскера (војног заповедника) Омер-пашу Латаса, Иву Андрићу није промакао његов ренегатски заборав. Пребези су се, пише Андрић, напили воде заборава која их ослобађа неподношљивих сећања. Заборав ствара изоловани појас између онога што је било и онога што је сад без кога ренегат не би могао живети. Модерније речено, на делу је овладано сећање. Али данас то није донекле разумљива мимикрија која спасава животе под туђином, него је прагматична конверзија која чува власт. Још мање је реч само о томе како стврднути у новом лику, а да те као појединца прошлост не прогања и савест не гризе.

Проблем је сложенији зато што данас пребезима опраштају и њихове бивше присталице. Ранији напредњачки евромрсци, а данашњи еврофили, упркос заокрету, имају у очима националиста још увек непољуљани морални капитал патриота. Управо се ту проблем загнојио. Мало је ко замерио Вучићу када је априла прошле године у Загребу заједно са осведоченим шовинистом Антом Котроманићем обилазио почасну хрватску гарду или када је ономад признао целовитост Украјине. Зашто? Зато што је бирачко тело свуда у региону националистичко. Као да су у Србији само бивши радикали могли да прођу неоштећени након компромиса око Косова. Гро бирачког тела верује да Тома Николић не може да изда, јер има резервни радикалски морални капитал из прошлости и још је приде четнички војвода. Додуше, неки националисти су му замерили напуштање Шешеља, али када се компромис око Косова постигао, онда додају да је тако морало бити. Верује се да су бивши „патриоти“ то учинили невољно и да друге није било. Слично је и у Хрватској где бирачи само провереним борцима из Домовинског рата могу опростити евентуално попуштање избеглицама и Београду. Како изгледа, све док је бирачко тело националистичко, непопуларну политику у региону могу без већег отпора водити само бивши екстремни десничари. О томе је недавно уверљиво говорио проф. Иво Висковић. Политички центар је далеко лакше оптужити за издају, а левицу нико и не слуша. Није то пролазно расположење јавног мњења, ни епизода домаће политике, него процес дужег ритма. Ради се о бункерменталитету и реваншизму бирачког тела. Изгледа да то није промакло ни аналитичарима у Бриселу. Зато што непопуларне потезе у националистичким срединама могу вући само припитомљени шовинисти, Брисел изгледа међу њима тражи ослонац. Управо на оваквој основи српска десница данас гради хегемонију.

Шта онда чинити? Да ли актуелној власти пружити подршку уз лековити заборав њене прошлости? Напротив, треба узбуркати прошлост и не заборавити зарђале кашике као унутрашњу бит прерушених радикала. Треба подсетити оне који желе да окрену страницу да је нису прочитали. Није реч о моралистичкој опомени појединим конвертитима него о потреби суочавања са шовинистичком прошлошћу ширих структура. Другим речима, не ради се о личном, него о јавном свладавању прошлости.