Опанак број 220 за 500 евра

Гуча – У Србији, пре једног века, тугованка због неузвраћене љубави гласила је: „Остадох те жељан, к’о сироче нових опанака.” Сто година касније у Гучи о српској националној обући и даље се пева, мада мање из љубавних а пре зарад трговачких разлога.

„Некада су људи ходали боси, а данас се свако поноси што српски опанак носи”, спевао је Славиша Ивановић (47) опанчар из Јагодине, хвалећи своју робу на 54. Драгачевском сабору трубача.

Он је један од хиљаду трговаца, занатлија и крчмара који су ове седмице сместили своје дућане по улицама и лединама трубачке престонице света, верујући да ће стећи неки динар, упркос кризи. Ивановић је већ 13. годину узастопно у Гучи и сада је поставио три тезге у разним крајевима варошице, нудећи народне ношње и опанке свих врста и бројева. Од сувенира – опанка број 10, до џиновског броја 220, којег нико не може да обује.

– То је кајак опанак са кљуновима на оба краја, на једном је моравска, а на другом шумадијска шара од кожног преплета. Потрошио сам кожу од вратова два вола и 10 дана рада, тражим 500 евра и већ има купаца који меркају и распитују се – прича Ивановић за „Политику”.

Овај домишљати опанчар никад не долази у Гучу без плана и нове стиховане хвале за своју робу. Једне године то је гласило: „Јапанцима јапанке, Србима опанке”, друге „Да нам нису ти опанци и ми би сада били странци”. А на пословном задатку иза тезги је његова цела породица: супруга Беба и четворо њихове деце – Анкица (18), Ирена (17), Лазар (13) и Богдан (5), с тим што последњи помаже колико му могућности дозвољавају. Сви коначе иза својих тезги у Гучи, ни на шта се не жале и моле бога да буде здравља и довољно посла.

Иза суседне тезге је Зоран Чолић (33) из Крушевца са сином, и продаје обућу необичне израде и назива. Његови опанци, због порекла материјала, добили су назив „аутњаци”: основа опанка или табан је од аутомобилске гуме на коју се са чак стотину ексерчића укуцава рист војничке чизме. Мајстор прича да му је за израду пара „аутњака” потребно 180 минута и цени их 1.500 динара.

– Најчешћи купци су калуђери, јер је овај опанак практично неподерив и не пропушта воду, могу да дам гаранцију од пет или 10 година. Износим их на бројне вашаре, од Великог Градишта до Руме, а међу купцима има и много дрвосеча, јер ову обућу трн не може да пробије – прича Чолић.

Такве опанке не манишу ни наше учене главе, виђамо их на ногама уметника и сликара, мада би омладина сигурно рекла да су „ретро”. Чолић има тезгу од само два метра, а закуп је 20.000 динара.

Милета Јелић (57) или Мићо Мрак из Чачка, који деценијама држи шатру на Сабору у Гучи, некад је писао речи народњацима за хитове и још га држи тај романтичарски дух, мада му је ономад, у Љубићу код Чачка где живи, кроз собу текла река висока метар и по. Недавно се оженио пети пут, сад станује у туђој кући док се његова суши, и у Пореској управи у Гучи начелници објашњава, шалећи се на свој рачун:

– Кад ми је поплава ушла у предсобље почео сам да бежим и успео да спасим само једну торбу. У њој су били фискална каса и рачуни за уплату пореза. То ми је и најважније, ништа друго ми не треба у животу.

У поменутом животу ваљда има неке правде, па је Јелићева шатра у Кривој бари у Гучи прексиноћ била пуна, али нам је крчмар с филозофским миром казао:

– Ситна пара весели човека.

Његов пријатељ из Чачка, Ацо Поповић Поп (55), на саборима у Гучи послује од своје 18 године, најпре као конобар, а већ 20 лета је свој газда. Опет је поставио шатру и столове, али првог дана сабора, у среду, држао је затворене завесе, проценивши да неће бити посла.

– Прошле године сабор је трајао седам дана, само што од понедељка до среде уопште није било гостију. Тада сам изгубио 15.000 евра – прерачунава се Поповић.

Гвозден Оташевић

-----------------------------------------------------------

Менаџер Бобана и Марка Марковића за концерт у Гучи тражио 6.000 евра

По програму сабора, на који је утицала и временска прогноза, вечерас су три догађаја на великој позорници крај Белице: концерт Дејана Петровића и његовог „Биг бенда”, наступ Светлане Цеце Ражнатовић и „Поноћни концерт мајстора трубе”. На сабору се и ове седмице ређају велика трубачка имена, али недостаје једно, можда и највеће. Зашто Бобана Марковића нема ове године у Гучи, због чега на 54. сабор није дошао почасни грађанин драгачевске варошице?

– Бобан и Марко Марковић, 9. августа, држе концерт у Сегедину, али је истина да је пре тога било разговора о Марковићевом доласку у Гучу. Он нам је тада, преко менаџера, поставио услове које нисмо могли да прихватимо. Јер, откад постоји сабор у Гучи, ниједан трубачки оркестар никад није добио новац за долазак и одржани концерт. Једино што су могли да добију јесу смештај и храна. Ни Марковић неће бити изузетак иако је реч о великом трубачу и нашем изузетном пријатељу – наглашава Адам Тадић.

Директор нам је предочио електронску поруку из које се види да је менаџер Марковића за концерт 7. августа на сабору у Гучи тражио хонорар од 6.000 евра, 400 евра за путне трошкове, испуњење техничких услова и да почетак наступа не буде после 21 сат. Тадић је на то одговорио да због ситуације у којој се тренутно налази општина Лучани, организатори сабора нису у стању да обезбеде тражени хонорар, додајући да ће се сарадња наставити неком другом приликом.

А сва је прилика да се врхунски трубачи као Марковић, који путују светом свирајући праћени музичком славом, не мире са чињеницом да за њих нема хонорара у Гучи, док естрадне звезде добијају новац за певање на сабору. Али, у продукцији овогодишњег сабора речено нам је да и Светлана Ражнатовић у Гучу долази са знатно мањим уговором него што је тренутно њена тарифа на естрадном тржишту и да ће вечерас наступити за 30.000 евра.